Скала се опростила од свог хероја

Италијани су веома поносни на своје музичке великане. Један од њих је и маестро Клаудио Абадо, који је пре десет дана преминуо у Болоњи и у чију је част, недељу дана после, у Милану, његовом родном граду, приређен незабораван концерт.

Сасвим посебан, баш какав је и сам диригент Абадо био. Те поменуте вечери у Скали није било публике: само оркестар, предвођен диригентом Данијелом Баренбоимом, и камере РАИ 5.

Врата Скале су, међутим, била отворена и звук се ширио тргом испред овог великог музичког храма на коме су се тискале хиљаде људи. На програму тог величанственог омажа био је Посмртни марш из Бетовенове Треће симфоније – „Ероике“. Дирљиви чин којим се Скала опростила од свог музичког хероја.

У Скали је Абадо први пут дириговао 1960. године и остао у њој више од четврт века. Магична маестрова палица доводила га је после и на челна места у Бечкој филхармонији – и Опери, у Лондонском симфонијском оркестру, у Берлинској филхармонији где је наследио Карајана...

Памте се и хиљаде цветова који су падали на позорницу по завршетку његовог последњег концерта са овим славним оркестром (2002), као и пола сата дугог пљеска публике. 

Ваљда сав живот Клаудија Абада био је музика. Са њом се, што би се рекло, и родио тај син виолинисте и професорке клавира који ће рано открити чаролије и лепоту ове уметности. Још као дете, усадио је себи у главу да једног дана мора постати диригент. И тај сан богато му се остварио.

Уз остале, школе ниже и највише, он се као младић обрео и на студијама дириговања у Бечу, код врхунског педагога Ханса Сваровског, а у класи са Зубином Мехтом, Бериславом Клобучаром и нашим Бориславом Пашћаном (проглашен најбољим у класи).

После су дошле и прве награде и признања и једна велика каријера коју је, нажалост, прекидала тешка болест, рак желуца против кога се Клаудио Абадо дуго и упорно борио.

Легендарно име „класике”, он је истовремено показивао и велику отвореност за авангардна кретања у свету музике и каткад је због свог иноваторског духа улазио у жестоке музичке битке.

Истовремено, борио се и за то да се театри и концертне дворане што више отворе такозваној обичној публици, да многима не буду скупи, да у њима буде што више младих и другог мање конвенционалног света.

Оснивао је и оркестре за младе, а неки су били весник духа данашње Европске уније. Велики диригент, како је често истицано, био је и велики човек. Никад диктатор – што није редак случај међу људима са диригентском палицом – верујући да је љубав за уметност и међусобно уважавање најбоља формула за стварање добре музике.

Њему лично донела је прошлог лета и једно изузетно признање: председник Италије Ђорђо Наполитано прогласио га је доживотним сенатором за све оно чиме је задужио италијанску уметност. У свом стилу, материјалних накнада које то прате он се одрекао у корист стипендија намењених младим музичарима.

На вест да је, у 81. години, преминуо њихов еминентни колега, огласили су се и многи диригенти од имена – Баренбоим, Ретл, Дудамел, Хардинг... (и не само они), а један од њих рекао је: „Абадо је једно од светских чуда.” Каква лепа патетика!