Од подножја Дорћола ка врху

Јованка Вишекруна-Јанковић, пијанисткиња и уметнички директор "Арт линка" рођена је у Београду, одрасла на Дорћолу. То је, нема никакве сумње, њен омиљени део града. Улице Страхињића бана и Капетан Мишина, на неки начин, обележиле су детињство уметнице.

Као малој увек јој је падало тешко, ту слику памти као данас, да се из подножја Дорћола успење ка центру. Кренути са дна, стићи до врха.

Уметница која је наступала у важнијим концертним дворанама у Србији, Црној Гори, Француској, Италији и Канади, ограђени простор код Природно-математичког факултета доживљавала је као свој озбиљан освајачки поход. Са тих зидина, сасвим јасно, пружала јој се ничим спутана панорама дорћолског брежуљка. 

О Београду је доста рано успела да сазна много тога, али у односу на њега увек је имала субјективан став. Исто као што мајка подједнако воли и оно своје друго, не увек блиставо дете. То је град, сматра она, са европским елементима којима је потребно да се развију и доведу до одређеног нивоа и хармоније.

Његову предност види у томе што је, чак и у временима најоштрије изолације, Београд био отворен град. Никада се није самозатварао, никада се није предавао. Није дозволио да нестане, да га згазе и прегазе. Београд је задржао могућност да остане трајна вредност у читавом региону.

Не желећи да увреди и запостави ниједну зграду или улицу у свом родном граду, Јованка Вишекруна каже да је многе лепе и занимљиве просторе годинама проналазила и увек им се дивила.

Трослојна симболика    

Ипак, издваја Капетан Мишину на Дорћолу. Улицом великог српског ктитора, доброчинитеља и задужбинара за кога се говорило да "где год се појави из њега цури злато", а кнез Михаило га истицао као "богаташа свакад простране руке, без кога се не би знало за Србију и српски народ", посебно је инспирисана.

– То је једна од централних улица у дорћолском венцу. Она има посебну, чак трослојну симболику за мене. У њој сам начинила прве кораке. Када сам се удала ту се налазио први стан у коме смо живели. Са последњег спрата видео се Дунав, а назирали су се и огољени дорћолски кровови. Коначно, ту је седиште једне уметничке институције, одакле данас произлазе бројни и занимљиви уметнички пројекти које радимо. На углу са Господар Јевремовом, у којој су смештени најизразитији примерци старих београдских кућа, налазила се једна зграда која ми је увек будила појачано интересовање. На улазу је имала неки натпис, дуго времена је представљала праву мистерију. Сада је ту обданиште, а некада је, заправо, било смештено Прво паробродарско друштво. Улица носи име по капетан Миши Анастасијевићу, богатом трговцу који је остао упамћен по обилатим добровољним прилозима које је давао за образовање и просвету, цркве, школе... Више не живим овде, али највећа ми је жеља да се вратим у овај крај – каже Јованка Вишекруна.

Уметници у јавном простору

Један од запажених пројеката "Арт линка", организације чији је она  директор јесу уметничке интервенције у простору. Првенствени циљ оваквих акција јесте да се скрене пажња јавности на запуштене и лоше искоришћене локације у градовима. У Београду је у плану "оживљавање" неколико таквих тачака.

– Реч је о пројекту где уметници реагују на проблеме у јавном простору и дају своје предлоге како они треба да изгледају. Њихов задатак је да пруже креативне предлоге у вези организације тог простора и осталих архитектонских решења, при том не нарушавајући склад са историјским контекстом који постоји. У Београду постоји неколико пунктова који су препознатљиви као културне и туристичке одреднице овог града, о којима мора озбиљније да се води рачуна. Трг Мире Траиловић је један од њих. Део испред Битеф театра тражи хитну интервенцију. Исти проблем имамо и са простором на Зеленом венцу, у Сремској улици. Направили смо договор и са Народним музејом, да уметници осликају и оплемене простор испред музеја, када почне преуређење – открива наша саговорница.

Као музичар она сматра да је Београду потребна не само нова Опера него и одговарајућа концертна дворана.

– Да нам треба већа Опера истина је, али нам треба и Центар за музику. Као уметник-инструменталиста пре бих размишљала о овоме другом. Осим Коларца, Београд нема одговарајућа концертну дворану за хиљаду, хиљаду и по места. Не бих имала ништа против да се она нађе и у Новом Београду који би, поред пословног, требало да постане и културни центар – истиче пијанисткиња. Независно од карактера и типа власти, људи утичу на амбијент града у коме живе.

По објективним, географским критеријумима Београд јесте у Европи, сматра наша саговорница. Остало је на његовим грађанима.