Od podnožja Dorćola ka vrhu

Jovanka Višekruna-Janković, pijanistkinja i umetnički direktor "Art linka" rođena je u Beogradu, odrasla na Dorćolu. To je, nema nikakve sumnje, njen omiljeni deo grada. Ulice Strahinjića bana i Kapetan Mišina, na neki način, obeležile su detinjstvo umetnice.

Kao maloj uvek joj je padalo teško, tu sliku pamti kao danas, da se iz podnožja Dorćola uspenje ka centru. Krenuti sa dna, stići do vrha.

Umetnica koja je nastupala u važnijim koncertnim dvoranama u Srbiji, Crnoj Gori, Francuskoj, Italiji i Kanadi, ograđeni prostor kod Prirodno-matematičkog fakulteta doživljavala je kao svoj ozbiljan osvajački pohod. Sa tih zidina, sasvim jasno, pružala joj se ničim sputana panorama dorćolskog brežuljka. 

O Beogradu je dosta rano uspela da sazna mnogo toga, ali u odnosu na njega uvek je imala subjektivan stav. Isto kao što majka podjednako voli i ono svoje drugo, ne uvek blistavo dete. To je grad, smatra ona, sa evropskim elementima kojima je potrebno da se razviju i dovedu do određenog nivoa i harmonije.

Njegovu prednost vidi u tome što je, čak i u vremenima najoštrije izolacije, Beograd bio otvoren grad. Nikada se nije samozatvarao, nikada se nije predavao. Nije dozvolio da nestane, da ga zgaze i pregaze. Beograd je zadržao mogućnost da ostane trajna vrednost u čitavom regionu.

Ne želeći da uvredi i zapostavi nijednu zgradu ili ulicu u svom rodnom gradu, Jovanka Višekruna kaže da je mnoge lepe i zanimljive prostore godinama pronalazila i uvek im se divila.

Troslojna simbolika    

Ipak, izdvaja Kapetan Mišinu na Dorćolu. Ulicom velikog srpskog ktitora, dobročinitelja i zadužbinara za koga se govorilo da "gde god se pojavi iz njega curi zlato", a knez Mihailo ga isticao kao "bogataša svakad prostrane ruke, bez koga se ne bi znalo za Srbiju i srpski narod", posebno je inspirisana.

– To je jedna od centralnih ulica u dorćolskom vencu. Ona ima posebnu, čak troslojnu simboliku za mene. U njoj sam načinila prve korake. Kada sam se udala tu se nalazio prvi stan u kome smo živeli. Sa poslednjeg sprata video se Dunav, a nazirali su se i ogoljeni dorćolski krovovi. Konačno, tu je sedište jedne umetničke institucije, odakle danas proizlaze brojni i zanimljivi umetnički projekti koje radimo. Na uglu sa Gospodar Jevremovom, u kojoj su smešteni najizrazitiji primerci starih beogradskih kuća, nalazila se jedna zgrada koja mi je uvek budila pojačano interesovanje. Na ulazu je imala neki natpis, dugo vremena je predstavljala pravu misteriju. Sada je tu obdanište, a nekada je, zapravo, bilo smešteno Prvo parobrodarsko društvo. Ulica nosi ime po kapetan Miši Anastasijeviću, bogatom trgovcu koji je ostao upamćen po obilatim dobrovoljnim prilozima koje je davao za obrazovanje i prosvetu, crkve, škole... Više ne živim ovde, ali najveća mi je želja da se vratim u ovaj kraj – kaže Jovanka Višekruna.

Umetnici u javnom prostoru

Jedan od zapaženih projekata "Art linka", organizacije čiji je ona  direktor jesu umetničke intervencije u prostoru. Prvenstveni cilj ovakvih akcija jeste da se skrene pažnja javnosti na zapuštene i loše iskorišćene lokacije u gradovima. U Beogradu je u planu "oživljavanje" nekoliko takvih tačaka.

– Reč je o projektu gde umetnici reaguju na probleme u javnom prostoru i daju svoje predloge kako oni treba da izgledaju. Njihov zadatak je da pruže kreativne predloge u vezi organizacije tog prostora i ostalih arhitektonskih rešenja, pri tom ne narušavajući sklad sa istorijskim kontekstom koji postoji. U Beogradu postoji nekoliko punktova koji su prepoznatljivi kao kulturne i turističke odrednice ovog grada, o kojima mora ozbiljnije da se vodi računa. Trg Mire Trailović je jedan od njih. Deo ispred Bitef teatra traži hitnu intervenciju. Isti problem imamo i sa prostorom na Zelenom vencu, u Sremskoj ulici. Napravili smo dogovor i sa Narodnim muzejom, da umetnici oslikaju i oplemene prostor ispred muzeja, kada počne preuređenje – otkriva naša sagovornica.

Kao muzičar ona smatra da je Beogradu potrebna ne samo nova Opera nego i odgovarajuća koncertna dvorana.

– Da nam treba veća Opera istina je, ali nam treba i Centar za muziku. Kao umetnik-instrumentalista pre bih razmišljala o ovome drugom. Osim Kolarca, Beograd nema odgovarajuća koncertnu dvoranu za hiljadu, hiljadu i po mesta. Ne bih imala ništa protiv da se ona nađe i u Novom Beogradu koji bi, pored poslovnog, trebalo da postane i kulturni centar – ističe pijanistkinja. Nezavisno od karaktera i tipa vlasti, ljudi utiču na ambijent grada u kome žive.

Po objektivnim, geografskim kriterijumima Beograd jeste u Evropi, smatra naša sagovornica. Ostalo je na njegovim građanima.