Гозба у част телади

Суботица – У оборима породице Лулић је велико и ретко благо: два пара телади. Крава ретко кад отели близанце, па је право чудо да у размаку од једне седмице две стеоне краве отеле по два телета, и то у малом газдинству у селу Горњи Верушић надомак Суботице.

Када се отелила прва крава, комшије које су дошле да помогну прогнозирале су да ће и друга стеона крава отелити још један пар. Тада је син Зоран Лулић обећао да ће ако се то догоди заклати најлепше јагње, што се и догодило након десетак дана.

– Обрадовали смо се, како не би, јер није увек лако и једноставно радити на газдинству. Имали смо ми и губитака, прошле године морали смо да се одрекнемо једне краве, појела је нешто од чега се разболела. Недуго након тога једна крава сименталка изгубила је теле. Али, то је део нашег посла, попили смо и онда једну ракију, али била нам је много горка. Сада смо имали разлога да се радујемо, не само што смо надокнадили изгубљено, већ смо ето и увећали имање – прича нам Петар Лулић, док седимо у кухињи.

За то време његова ћерка, двадесетогодишња Зденка пече крофне. Ту је и Петрова супруга Марга, син Зоран, снаја Слађа и њихова кћеркица Николина од годину и по дана. У заједничком домаћинству је још и Маргина мајка Ружа. Тако четири генерације овде живе под једним кровом, а рад на газдинству је подељен – отац гаји до 150 оваца а син Зоран се бави кравама. Обрађују још 15 хектара земље уверени да је најважније очувати породицу, вредно радити на земљи и помоћи другом у невољи.

Породица Лулић на окупу (Фото А. Исаков)

За ненадно увећање газдинства заслужна је и предана брига Лулићевих, али и добри савети ветеринара Војислава Кунтића који их редовно посећује. У селу Горњи Верушић има свеукупно 100 становника и сви су овде упућени једни на друге, и у добру и у злу. Тако Зоран није заборавио обећање које је изрекао и у понедељак, 21. јануара, позвао своју ширу родбину, пријатеље и комшије да дођу да се почасте. За столом се окупило седамдесет глава, испечено је и јагње, али и једна кокошка. Није недостајало ни ракије ни другог пића.

– Одрастао сам у времену када сам са дедом и оцем ишао код свих наших комшија на њихове личне или православне празнике и славе, а они код нас долазили на све наше католичке празнике. Ниједан свињокољ није прошао да се са комшијама није поседело, дружило, посећивали смо се међусобно. Данас је то ретко, али ми волимо да нам људи дођу, да са њима поделимо радост, а и онај горе да види да и када имамо мало волимо то да поделимо са другима – прича нам Петар Лулић.

На имању Лулићевих посебно су, осим тек пристигле телади, поносни на касачко грло Хонду, потомак њиховог такође тркачког грла Хагела. За посебно свечане прилике као што су венчања, или смотра за „Дужијанцу”, Петар Лулић упрегне Хонду у каруце и, каже, размишља да се поново врати на тркачку стазу на хиподрому.