Класика није досадна

Желео је да постане глумац док није схватио да нема талента. Нема друге – са свега пет година узео је инструмент у руке. И то "сасвим случајно" – примљен је у музичку школу док је отишао да сачека крај аудиције на коју се пријавила старија сестра Милица, па се и сам окушао, и прошао. Коцка је бачена, избор пада на виолончело. Данас, у 21. години, Немања Станковић проглашен је за најперспективнијег младог уметника године и тиме освојио низ награда коју додељује уметничко удружење ArtLink са циљем подстицања стваралаштва младих.

Студент је друге године Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Сандре Белић. Иза њега су специјална признања, прве награде на републичким, међународним, савезним такмичењима, солистички концерт на Бемусу 2005, наступ на Чело фесту пре две, као и ове, године, ангажман у оркестру Гудачи Св. Ђорђа и радионице у Немачкој, Аустрији, Чешкој, Хрватској, Словенији, Босни. Очекује га фестивал у Охриду крајем јула, семинар код професора Вајса у Аустрији, курс код Наталије Гутман...

Oдувек су се добре ноте знале препознати у његовој породици. Мајка је професор музике, а Немања у шали додаје да је тата такође музикалан "само није имао прилике да искаже свој таленат". Наступе са сестром Милицом, студенткињом клавира, доживљава као чисто задовољство.

– Одлично се слажемо и док свирамо осећам да исто размишљамо. –Постоје амбициозни родитељи чија се очекивања никад не испуне, а код нас и без тога све глатко функционише, прича Немања Станковић уз коментар да му је "баш мерак" када свира са сестром са којом данас живи у главном граду.

Када се преселио из родног Крагујевца у Београд често му је недостајала кућа да би касније увидео предности већег града у којем је свако вече неко дешавање и добра свирка. Радо посећује концерте, а пре неко вече је и закаснио на један гледајући финале у тенису... Приватно се не ограничава на класику ако "Пеперси" или "Неверне бебе" имају квалитетне песме. Прича нам да му слушање других врста музике помаже да схвати шта је квалитет, а уколико му се неко класично дело не допадне довољно, сматра да још није достигао тај ниво да би га разумео на прави начин. Настоји да постиже више нивое, свестан да се искуство стиче у пракси. Због тога је захвалан удружењу ArtLink и прилици која му је пружена избором за овогодишњег лауреата, што подразумева организацију солистичког концерта, награду од 2 000 евра, снимање ЦД и медијску промоцију током године. Не заборавља да помене оне који су му помогли да дотле дође.

– За инструменталисте је најважније да имају добре професоре, а у мом случају то су Наталија Томић, Божа Сарамандић и Сандра Белић, и без њихове подршке не би било ни награда. Уопште, важно је имати доброг професора који ради са музичарем, који га пази и увек мисли на њега, и то много значи.

Такмичења доживљава као подстицај за свирање и ширење концертног програма, за чиме тренутно све више тежи. – При конципирању репертоара човек мора да буде маштовит и да има контакт са публиком, а онима који мисле да је класика досадна могу да кажем да можда нису били на правом месту у право време. И велика уметничка имена понекад се не покажу у добром светлу са одређеним репертоаром, уколико наступ схвате као рутину, каже млади челиста.

Немања Станковић признаје да се он на медијску пажњу још није навикао јер "скоро да је и није било", па је ваљда због тога овај скроман и драг младић после сваког свог одговора за наш лист, потпуно неодољиво понављао: "Питајте ме још нешто..."

Док приводимо разговор крају и причамо о инструменту на којем свира, узгред и ненаметљиво помиње да није могао да нађе покровитеља за виолончело, па су родитељи продали стан и преселили се у мањи, да би му купили инструмент од 6.000 евра. А онда и тај мањи продали и преселили се у кућу код баке, да би сестра и он могли да изнајме стан док се школују у Београду.