Велике скривалице са „малим” маржама

Цена у трговини је оно што купац прво види и што га највише занима. Колико зарађују произвођачи, увозници, посредници и колико су на западу субвенције у пољопривреди веће него код нас, потрошачи не виде. Што због незнања или злонамерности, тек мало ко се удубљује у ову проблематику. Чак и поједини државни функционери наводе како су марже у трговинским ланцима на западу свега два или три одсто, а овде више од 20. Да ли је баш тако?

„Политика” је о маржама разговарала са првим људима највећих трговинских ланаца у нашој земљи. У зависности од извора, висина просечне марже (разлика између набавне и продајне цене) варира. Поједини трговци кажу да је око 20 процената, док је министар трговине Расим Љајић недавно изнео податак по којем је то 21,3 одсто. У једном ланцу су нам рекли да у њиховим највећим објектима, хипермаркетима, просечна маржа износи нешто више од 16 процената. Одмах треба рећи да тих 16, 18 или 20 одсто није зарада трговаца. Из те разлике се намирују плате запослених, трошкови закупа објеката, комуналије...

– У јавности је створена слика да је трговина лак пут до новца. То је проузроковало искривљену слику о томе да су трговинске марже у Србији неоправдано високе и да ће конкуренција страних ланаца да их умањи. Према ранијим подацима Привредне коморе Србије, просечни трговац у Србији остварује маржу од 17 до 18 одсто, а на западу између 21 и 22 одсто. Према нашим показатељима, марже у Црној Гори и Хрватској су више него у Србији – објашњава Станка Пејановић, директорка друштва „Меркатор С” у чијем саставу послују продајни објекти „Меркатора” и „Роде”.

Према њеним речима, најниже марже у „Меркатору” и „Роди” су на основним животним намирницама међу којима су брашно, уље, шећер, месо, воће и поврће.

– Друге бранше, од произвођача и прерађивача до дистрибутера, саме формирају цене и оне нису спорне. Њих потрошач не види, јер новац оставља код трговаца. Због тога се стиче погрешан утисак да је трговац тај који се богати на рачун потрошача. Последњих година због великог притиска на малопродајне цене чинимо изузетне напоре како бисмо задржали потрошаче. Ово је заједнички напор трговаца и произвођача, односно дистрибутера. Као најјачи аргумент одговорног пословања је чињеница да, осим најмањих маржи у регији, имамо и најниже трошкове пословања. То је једини начин да компанија опстане у овом периоду – објашњава Пејановић.

Џон Кирицис, генерални директор „Делез Србије” („Макси” и „Темпо”), каже за „Политику” да немају праксу коментарисања трговинских маржи.

– На сајту „Делез групе” постоје финансијски извештаји који пружају увид у наше пословање. Из последњег извештаја који се односи на трећи квартал 2013. године види се да оперативна маржа из редовног пословања за целу групу у просеку износи 3,3 одсто, а за регион југоисточне Европе 3,2 процента – наводи Кирицис.

Појашњења ради, оперативна маржа из редовног пословања, како кажу трговци, подразумева маржу пре опорезивања, амортизације и финансијских расхода. Она је оно што остане када се од бруто марже одбију трошкови пословања.

Како каже Милан Борота, генерални директор „Меркура”, просечна маржа у Србији износи око 20 одсто. Најмања је у хипермаркетима, док у „корнер” форматима (мањим радњама које су део већих ланаца) иде и до 25 процената.

– Да су марже у Србији заиста велике и да је овде рај за трговце, одавно би дошли страни ланци. Али, то није истина. Код нас је, на пример, просечна маржа за белу технику око 10 процената. Треба рећи да су у Србији дистрибутери веома битна карика која повећава малопродајну цену. Они су доста јаки јер је за трговце увоз компликован и њихове марже често су веће од трговачких – наводи Борота.

Сазнања „Политике” показују да се просек од двадесетак процената прави тако што су марже на основне животне намирнице најчешће око десет процената, а на свеже месо свега око седам одсто. Али, зато су на козметици или кућној хемији око 25 одсто, на кондиторима око 25, док су на текстил и робу широке потрошње највише – веће од 40 одсто, наводи наш саговорник из једног ланца.

– Мислим да се просечна маржа у Србији креће око 20 одсто. Ово у нивоу земаља у окружењу и са сличним друштвеним производом. Србија је скупа земља за пословање, па је само за преживљавање фирме потребно 16,5 одсто марже. Већи трговци са већим објектима имају потребу за мањим маржама, а мали трговци морају имати више марже и то је економско правило – наводи Горан Ковачевић, власник и директор „Гомекса”, који има радње широм Војводине.

Приче о високим трговачким маржама су, каже он, делом и политичке природе, јер неко мора бити крив за лош стандард становништва, а делом су и производ незнања.

– Када би стране компаније радиле са тако малим маржама, читава Србија би већ била премрежена њиховим продавницама. Највећи светски трговац „Волмарт” ради са просечном маржом вишом од 10 одсто, али пошто остварује промет већи од милијарду долара сваког дана, то је и разумљиво. Страних трговаца углавном нема, јер наше сиромашно тржиште не представља примамљив залогај за озбиљне играче – закључује Ковачевић.

Трговина у паду

Трговина у Србији је, од почетка кризе, суочена са сталним падом промета, а највећи трговци у Србији више не послују сјајно. „Делез” је у трећем кварталу 2013. године забележио губитак од готово 200 милиона евра. „Меркатор” је, због курсних разлика, на крају 2012. имао мањи минус, док се очекује да у извештајима за 2013. годину буде профита. Трећи трговац, „Идеа”, већ годинама бележи губитке.

– Трговина више није високопрофитабилна грана – пожалиће вам се сваки трговац са којим разговарате.

У „Меркуру” су нам рекли да им је промет у Србији у поређењу са 2008. годином пао готово за 50 одсто.

– Ко данас у Србији има зараду од три одсто, он је срећан трговац – каже Милан Борота, директор „Меркура”.