Похвала Хандкеу

Пет година после првог објављивања на немачком, роман Петера Хандкеа "Губитак слика, или прелазак преко Сијере де Гредос" појавио се на енглеском у САД и, судећи према критици коју је добио пре осам дана у "Лос Анђелес тајмсу", дочекан је као откривење овог писца. Замерајући америчком издавачу што је без неког посебног разлога скратио оригинални назив књиге и свео га само на други део – "Прелазак преко Сијере де Гредос" ("можда је мислио да ће читаоце одбити апстрактни наслов?") аутор критике Томас Мегонигл већ на самом почетку децидно каже:

"Петер Хандке је контроверзан. То је тако, али је тужно јер постоји опасност да се пренебрегне чињеница да је ’Прелазак преко Сијере де Гредос’ један од емотивно највреднијих и интелектуално најзахтевнијих романа у овој години. Хандке јесте контроверзан, али другачије од Гинтера Граса који је, као прононсирани писац левичар тек недавно открио у својим мемоарима ’Љуштећи лук’ да је служио у Вафен СС током Другог светског рата."

Не, са Хандкеом је ствар много сложенија, пише критичар "Лос Анђелес тајмса", и може се сумирати у две тачке: Југославија и "Путовање дуж река: Правда за Србију", Хандкеова књига о његовим путовањима током балканског рата и става да је Србија та која је жртва, а не агресор (реч је, заправо, о есеју "Зимско путовање уз реке Дунав, Сава, Морава и Дрина: Правда за Србију", објављеном 1996. године, прим. А. Ц.). Многи Хандкеови читаоци помислиће да се та прича рефлектује и у "Преласку преко Сијере де Гредос". "Биће разочарани, иако роман садржи неке мале, али предивне алузије које задовољавају нашу (огромну, али опростиву) радозналост."

Наиме, јунакиња је, објашњава аутор, српског порекла, а прича говори о њеном путовању у далеку земљу, притиснуту тешком историјом, уз фантазмагорични скок у будућност у којој Хандке замишља Београд под поновном турском влашћу… Сама прича, међутим, врло је вешто и лако испричана: важна жена банкар кренула је на пут из неименоване европске луке у Шпанију, на висораван Ла Манчу где живи писац коме је поверила писање њене животне приче. Роман говори управо о њеном путовању кроз Сијеру де Гредос, планинску и прилично неприступачну област чији се назив и налази у имену Хандкеовог романа.

"Прелазак преко Сијере де Гредос" нас позива да уживамо у трострукој разиграној причи, сугерише Мегонигл: оној главне јунакиње, писца који треба да напише њену биографију, и Сервантесовог Дон Кихота, славног јунака управо из Ла Манче. Клонећи се утабаних правила романа: развој ликова и заплет чије се разрешење открива на крају, Петер Хандке упозорава читаоца да у "Преласку преко Сијере де Гредос" време не игра никакву улогу у догађајима. Или, бар не уобичајену. Томас Мегонигл на крају своје похвале Хандкеовом роману читаоцима поручује: Не бојте се, нећете се изгубити у апстрактном, јер Хандке ипак своју јунакињу држи у стварном свету. Само је време, како и сам оправдава метод и атмосферу овог дела, епски сажета вечност.