Поруке времена прошлих

Не мораш све потрошити што данас зарадиш, говорио је својевремено српски велетрговац Никола Спасић иза кога су остале бројне задужбине. Према многима најзначајнија концертна дворана у Београду, такође је задужбина и названа је по дародавцу Илији Милосављевићу Коларцу. У тестаменту официра Николе Чупића, пак, писало је: "Све моје имање нека се употреби на издавање моралних и научних књига"...

Ово су само неки од задужбинара које је психолог Бранка Павловић из Института за педагошка истраживања у Београду споменула у својој књизи "Поруке времена прошлих". Поднаслов књиге у издању Балканског фонда за локалне иницијативе објашњава на шта се конкретно поменуте поруке односе: Историја и традиција филантропије у Србији у 19. и 20. веку.

Публикација "Поруке времена прошлих", представљена недавно у Народном позоришту, настала је захваљујући иницијативи издавача који покреће много ширу акцију. Циљ је промоција филантропских идеја и повратак традиције задужбинарства. Ауторка је дошла до податка да пре Другог светског рата готово да није било града или варошице у Србији без фонда за помоћ сиромашним ђацима и студентима. Балкански фонд књигом "Поруке времена прошлих" подсећа јавност да се некада бринуло о општом добру.

– Показали смо да је пракса остављања богатства друштву и заједници била јако заступљена и да је могуће обновити је ради решавања социјалних проблема у модерном, сложеном друштву у Србији – рекао је Синиша Ђурић, менаџер програма за филантропију Балканског фонда за локалне иницијативе, организације за помоћ угроженим групама и широј заједници.

Ђурић наводи да у Архиву Србије постоји документација о 490 задужбина и фондова у земљи. Њихови оснивачи били су имућни грађани, трговци и индустријалци, професори, министри, али и земљорадници. Своје одлуке о заоставштини образлагали су намером да сачувају име од заборава које ће се спомињати у контексту добробити и развоја заједнице у којој су живели.

– Разлог њиховог доброчинства била је и свест о припадности одређеној заједници којој се треба одужити. Појединац је имао мотив да напредује друштво у којем је живео, стварао и стицао добра – објашњава Ђурић.

Српски задужбинари били су сликарка Катарина Ивановић, научници Михајло Пупин и Јован Цвијић, капетан Миша Анастасијевић, обе краљевске династије и многи други. Новцем су оснивани фондови, приватне куће постајале су галерије и библиотеке, а зграде су претваране у болнице.

– Дошла сам до података да је у Србији деценијама развијана култура солидарности као и смисао за опште добро. Традиција је прекинута после Другог светског рата. Сада би је требало обновити ширењем филантропских идеја. Уџбеници су пуни детаља о биткама и крвопролићу. Историја није само то. Треба учити и о овој страни прошлости. У предмет грађанско образовање мора се ставити и култура филантропије. Треба модернизовати и закон, тако да се подстакне оснивање задужбина и фондова, пореским олакшицама, на пример, а треба и регулисати бригу о поклоњеним објектима – закључује ауторка публикације Бранка Павловић.