Poruke vremena prošlih

Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš, govorio je svojevremeno srpski veletrgovac Nikola Spasić iza koga su ostale brojne zadužbine. Prema mnogima najznačajnija koncertna dvorana u Beogradu, takođe je zadužbina i nazvana je po darodavcu Iliji Milosavljeviću Kolarcu. U testamentu oficira Nikole Čupića, pak, pisalo je: "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga"...

Ovo su samo neki od zadužbinara koje je psiholog Branka Pavlović iz Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu spomenula u svojoj knjizi "Poruke vremena prošlih". Podnaslov knjige u izdanju Balkanskog fonda za lokalne inicijative objašnjava na šta se konkretno pomenute poruke odnose: Istorija i tradicija filantropije u Srbiji u 19. i 20. veku.

Publikacija "Poruke vremena prošlih", predstavljena nedavno u Narodnom pozorištu, nastala je zahvaljujući inicijativi izdavača koji pokreće mnogo širu akciju. Cilj je promocija filantropskih ideja i povratak tradicije zadužbinarstva. Autorka je došla do podatka da pre Drugog svetskog rata gotovo da nije bilo grada ili varošice u Srbiji bez fonda za pomoć siromašnim đacima i studentima. Balkanski fond knjigom "Poruke vremena prošlih" podseća javnost da se nekada brinulo o opštom dobru.

– Pokazali smo da je praksa ostavljanja bogatstva društvu i zajednici bila jako zastupljena i da je moguće obnoviti je radi rešavanja socijalnih problema u modernom, složenom društvu u Srbiji – rekao je Siniša Đurić, menadžer programa za filantropiju Balkanskog fonda za lokalne inicijative, organizacije za pomoć ugroženim grupama i široj zajednici.

Đurić navodi da u Arhivu Srbije postoji dokumentacija o 490 zadužbina i fondova u zemlji. Njihovi osnivači bili su imućni građani, trgovci i industrijalci, profesori, ministri, ali i zemljoradnici. Svoje odluke o zaostavštini obrazlagali su namerom da sačuvaju ime od zaborava koje će se spominjati u kontekstu dobrobiti i razvoja zajednice u kojoj su živeli.

– Razlog njihovog dobročinstva bila je i svest o pripadnosti određenoj zajednici kojoj se treba odužiti. Pojedinac je imao motiv da napreduje društvo u kojem je živeo, stvarao i sticao dobra – objašnjava Đurić.

Srpski zadužbinari bili su slikarka Katarina Ivanović, naučnici Mihajlo Pupin i Jovan Cvijić, kapetan Miša Anastasijević, obe kraljevske dinastije i mnogi drugi. Novcem su osnivani fondovi, privatne kuće postajale su galerije i biblioteke, a zgrade su pretvarane u bolnice.

– Došla sam do podataka da je u Srbiji decenijama razvijana kultura solidarnosti kao i smisao za opšte dobro. Tradicija je prekinuta posle Drugog svetskog rata. Sada bi je trebalo obnoviti širenjem filantropskih ideja. Udžbenici su puni detalja o bitkama i krvoproliću. Istorija nije samo to. Treba učiti i o ovoj strani prošlosti. U predmet građansko obrazovanje mora se staviti i kultura filantropije. Treba modernizovati i zakon, tako da se podstakne osnivanje zadužbina i fondova, poreskim olakšicama, na primer, a treba i regulisati brigu o poklonjenim objektima – zaključuje autorka publikacije Branka Pavlović.