Шта нећемо чути у кампањи

У развијеним демократијама изборна кампања је јединствена шанса да свака странка представи своју визију развоја земље и предложи правац у коме ће се држава даље позиционирати у међународним односима и на глобалном тржишту рада. Иако се значајни ресурси у изборној утакмици користе за декредибилизацију противника (тзв. негативна кампања) и на борбу за тумачење (не)урађеног од стране претходне владе (тзв. дебата о билансу), кључни фактор у европској пракси приликом опредељивања бирача за одређене партије још увек јесте кредибилитет њиховог предлога мера за будућност. Будућа влада у Србији треба да тежи чистом и јасном мандату, а он се добија не само математичком победом на изборима, већ тиме што се током кампање прецизно и транспарентно каже све оно што се кани урадити у случају изборне победе.

Ово је нарочито тачно у Србији, где су бирачи уморни од застрашивања победом противника, или од убеђивањем да је политички конкурент недостојан за функцију за коју се кандидује, а најмање се прича о програмима. Зато је и нама као бирачима у интересу да извршимо притисак да се кампања не банализује и таблоидизира, да странке по неписаном међусобном договору не купују време кроз празно препуцавање и инфантилизацију бирача, већ да жижадебате буде на суштинским стварима од којих зависи еволуција система, квалитет живота, достојанство државе и појединца, као и перспектива за оне који ће доћи после нас. Које су то теме које су од врхунског интереса за наш опстанак и будућност, а вероватно их ни овај пут нико неће поменути у кампањи?

Прва тема коју би требало да отвореони који траже мандат од народа јестеенергетско питање и развој земље. Скупа и нерационално коришћена енергија је фактор који директно урушаваконкурентност свега што се произведе у Србији и далеко више утиче на запосленост у привреди од било ког закона о раду или стечају. Србија, пак, још од седамдесетих година прошлог века своју енергетску политику базира на угљу најлошијег квалитета – лигниту, тако да већина електрана изграђених од тог времена ради на овај енергент. Отворени су рудници из којих се данас ископа око 40 милиона тона лигнита годишње, а по важећим плановима циљ је да се додатно повећа обим коришћења овог угља.

Последица оваквог избора примарног извора енергије јесте драматична девастација простора, пољопривредног земљишта, здравља и економског потенцијала Србије, која је захваљујући својој енергетској политици данас једна од најсиромашнијих земаља Европе и сразмерно својој величини највећи загађивач на континенту.Према процени угледног институтаХелт, здравствени трошкови за Србију који произлазе из ових погрешних стратешких одлука износе годишње петмилијарди евра. Другим речима, без наговештајавећ у току изборне утакмице о унапређењу енергетске политике није кредибилно говорити о скором побољшању економске слике, јавног здравља и квалитета животног простора у коме обитавамо.

Друга тема која би морала да будепродискутована у кампањи јесте реформа државнеадминистрације. Целокупна европска историја учи нас да је кључни фактор за успехдржаве на нашем континенту компетентна, патриотски оријентисана бирократија и ефикасно територијално устројство: од Наполеоновереформе државе и улоге пруског државног апарата, до примераданашње Немачке или Шведске. Финансијска криза из 2008. показала јеи да је значајан степен централизације неопходан радиспровођења одговорне фискалне политике, буџетске редистрибуције, реализације развојног плана, обезбеђења јединственог регулаторног оквира итд.Уколико се изборна утакмица не буде водила око најбољег начина да се установи ефикасан и компетентан државни апарат, постоји бојазан да су све приче о реформама и модернизацији само испразни слогани. Да ли је у нашој земљи примењена најбоља европска пракса и искуство?

У случају Србије предуслови за ефикасну државу нису обезбеђени. Идеал компетентне администрације угрожен јемасовним запошљавањем страначке војске, „мегатрендизацијом“ чиновникаи вишегодишњим игнорисањем закона о државној управи и државним службеницима, а тек нас чекају изазови у „европском“ процесу.Не заборавимо да ће у току мандата наредне владе страни инвеститори стећи право да поседују земљу у Србији и да захтевају сва права која из тога проистичу, што отвара и енергетско тржиште за инострану конкуренцију. Од способности наредне владе и администрације зависићеда ли ће се ове обавезе остварити и, уколико се остваре, да ли ће то бити у корист грађана Србије.

Да системски проблем постоји, уверили смо се и када је обична кошава разносећи снег са њива паралисала готово целу Војводину. Усред свог шегачења о томе како су завејани путници спасавани, мало ко је приметио да се сличне ситуације свуда у Европи (и код нас до пре 20 година) избегавају простим засађивањем дрвећа и управо због таквих ствари грађани се организују у државу и плаћају порез. Уместо дискусије о оваквим темама, друштво се сталноантагонизира некаквим иницијативама за промену устава, иза којих се најчешће крију странке које немају никакву идеју о решавању конкретних друштвених проблема.

Услед деценија запуштања очигледно су потребне корените промене, али о томе треба причати сада, када свака странка треба да понуди оно најбоље што има, уместо да се јавна дебата обесмишљава, а грађани „гурају“ у апстиненцију.

Програмски директор ЦИРСД