Велика коалиција

Већ дуго нема ниједне анализе, коментара или расправе на једну од омиљених домаћих политичких тема – да ли је Србији потребна велика коалиција.

Овај политички шлагер, који се на насловне стране новина убацивао као што се некакав патетични рефрен увлачи међу веселе госте после поноћи, нестао је из јавног живота чим су лидери, спин доктори и остали креатори јавног мнења схватили да је велику коалицију немогуће направити без великих странака.

Са накнадном памећу би се већ могло закључити да је читава прича о великој коалицији била висока пећ српске политике у којој су, у протеклих неколико година, горели чувени „коалициони капацитети”, спремност странака на стратешке компромисе или, можда, страначке економије у судару са истражним органима.

На крају је, почетком 2014, у Србији остала једна велика странка, која више личи на велики народни покрет, и низ странака мање или средње величине које се труде да својим активистима објасне како ће за њих, њихове идеје или породице ипак бити места на победничкој страни после 16. марта.

Зато је и прича о Демократској странци, која пролази кроз можда најтежи период од оснивања, заправо сажета прича о краху велике коалиције, која је у својој основи имала само велике амбиције, скромну идеологију и никакву визију.

Од одлазећих чланова ДС може се чути да је садашњи лидер Драган Ђилас рушио Тадића јер је бивши председник био главна препрека стварању стратешког споразума са напредњацима, па је вратио свог шефа кабинета Микија Ракића са аеродрома када је требало да са Александром Вучићем отпутује у Берлин и добије потврду за формирање велике коалиције.

Од оних који остају лојални Демократској странци се ових дана чује да су Тадић и његов шеф кабинета истински помогли да се формира напредњачка странка, па је Вучић одлучио да се реваншира Тадићу и Ракићу тако што ће им помоћи да формирају Нову демократску странку.

Има неке политичке правде за лидере који су годинама били шампиони у политичким дриблинзима али су на крају некако успели да предриблају сами себе или су доживели да прођу кроз таблоидни скенер са електрошоковима који су иначе, у истим таблоидима и истим медијским извођачима, приређивали политичким противницима или обичним грађанима, који су управо тог дана били препрека за модернизаторске, реформске напоре владе.

У свему што се догађа има неке политичке правде за лидере, али готово никакве социјалне правде за обичне грађане. Јер вероватно не постоји бесмисленија прича од оне о политичким губитницима, који су ето били лидери, председници, министри, а сада се више нико њих не сећа.

И док седе на терасама јадранских вила или на задњем седишту бентлија или мајбаха тужно размишљају како су проћердали блиставу политичку каријеру.