Velika koalicija

Već dugo nema nijedne analize, komentara ili rasprave na jednu od omiljenih domaćih političkih tema – da li je Srbiji potrebna velika koalicija.

Ovaj politički šlager, koji se na naslovne strane novina ubacivao kao što se nekakav patetični refren uvlači među vesele goste posle ponoći, nestao je iz javnog života čim su lideri, spin doktori i ostali kreatori javnog mnenja shvatili da je veliku koaliciju nemoguće napraviti bez velikih stranaka.

Sa naknadnom pameću bi se već moglo zaključiti da je čitava priča o velikoj koaliciji bila visoka peć srpske politike u kojoj su, u proteklih nekoliko godina, goreli čuveni „koalicioni kapaciteti”, spremnost stranaka na strateške kompromise ili, možda, stranačke ekonomije u sudaru sa istražnim organima.

Na kraju je, početkom 2014, u Srbiji ostala jedna velika stranka, koja više liči na veliki narodni pokret, i niz stranaka manje ili srednje veličine koje se trude da svojim aktivistima objasne kako će za njih, njihove ideje ili porodice ipak biti mesta na pobedničkoj strani posle 16. marta.

Zato je i priča o Demokratskoj stranci, koja prolazi kroz možda najteži period od osnivanja, zapravo sažeta priča o krahu velike koalicije, koja je u svojoj osnovi imala samo velike ambicije, skromnu ideologiju i nikakvu viziju.

Od odlazećih članova DS može se čuti da je sadašnji lider Dragan Đilas rušio Tadića jer je bivši predsednik bio glavna prepreka stvaranju strateškog sporazuma sa naprednjacima, pa je vratio svog šefa kabineta Mikija Rakića sa aerodroma kada je trebalo da sa Aleksandrom Vučićem otputuje u Berlin i dobije potvrdu za formiranje velike koalicije.

Od onih koji ostaju lojalni Demokratskoj stranci se ovih dana čuje da su Tadić i njegov šef kabineta istinski pomogli da se formira naprednjačka stranka, pa je Vučić odlučio da se revanšira Tadiću i Rakiću tako što će im pomoći da formiraju Novu demokratsku stranku.

Ima neke političke pravde za lidere koji su godinama bili šampioni u političkim driblinzima ali su na kraju nekako uspeli da predriblaju sami sebe ili su doživeli da prođu kroz tabloidni skener sa elektrošokovima koji su inače, u istim tabloidima i istim medijskim izvođačima, priređivali političkim protivnicima ili običnim građanima, koji su upravo tog dana bili prepreka za modernizatorske, reformske napore vlade.

U svemu što se događa ima neke političke pravde za lidere, ali gotovo nikakve socijalne pravde za obične građane. Jer verovatno ne postoji besmislenija priča od one o političkim gubitnicima, koji su eto bili lideri, predsednici, ministri, a sada se više niko njih ne seća.

I dok sede na terasama jadranskih vila ili na zadnjem sedištu bentlija ili majbaha tužno razmišljaju kako su proćerdali blistavu političku karijeru.