Разоткривање старости

Изложба „Екстравагантна тела: екстравагантне године, инспиративна старост – тело и ум на граници друштвених норми”, која се отвара вечерас у 18 сати у Културном центру Београда, бави се темом о којој сви кад тад почну да размишљају, које се потајно плаше и о којој ретко говоре – старошћу. Тај период живота, чији знакови пречесто изазивају зазор, у овом случају добија другачији предзнак, бива измештен из подручја стереотипа, маргинализације и дискриминације и осветљен као узбудљив, инспиративан и сензуалан.

Само отварање биће необично – наступиће омладинско-пензионерски хор „Хор-рук” групе „Шкарт”, која се, осим на тај начин, представља и једним од радова на поставци.

Седамнаесторо уметника разних генерација, из Србије, Хрватске, САД, Финске, Словеније, у различитим медијима представљају старост на неконвенционалан начин, као и однос старих према сопственом телу и уму који се мењају. Речју – екстатичну и ослобођену старост у пуноћи свих својих могућности и потенцијала, ону која покреће међугенерацијски дијалог, каже Милица Пекић (представница организације Киоск), чланица кустоског тима, који чине и Ивана Баго, Олга Мајцен Лин, Сунчица Остоић, (Контејнер, Загреб), Лоис Кеидан („Live Art Development Agency”, Лондон) и Славен Тољ (Музеј модерне и савремене уметности, Ријека).

– Пројекат у оквиру којег се ова изложба организује осмислио је Контејнер биро савремене уметничке праксе из Загреба, који већ годинама развија програм обједињен насловом „Екстравагантна тела” из различитих аспеката. Поставка у Хрватској изазвала је велику пажњу, изузетно је добро била примљена код публике па смо одлучили да програм изведемо и код нас. Договорили смо сарадњу са Геронтолошким центром Београд и Домом за старе „Бежанијска коса”, где ћемо на један од програма покушати да доведемо и публику. Тема је битна, јер је опхрвана стереотипима а златне године никако нису без потенцијала.

Један од радова у вези је са Домом за старе емигранте у Лондону, други се бави односном деке, баке и унуке из перспективе историје Далмације а окосница трећег је музичка група коју чине даме из Дома за старе на Бежанијској коси. Хрвослава Бркушић из Хрватске публици представља звучну инсталацију, састављену од разговора са десетак жена између 30 и 75 година, које искрено, без зазора, говоре о себи, свом старењу и својим страховима.

– Говориле су o женствености, сексуалности, трудноћи, променама које доживљавају... Различите генерације дале су разнолике одговоре, аутентичне, делом верујем и због тога што су им идентитети потпуно заштићени. Мој главни утисак јесте њихов заједнички страх од старости. Највише физичке. Све се оне с тиме носе али на свој карактеристичан начин. Оно што је тужно јесте чињеница да неке од њих своје снове нису оствариле, имајући у виду како их је друштво некада третирало – објашњава Хрвослава Бркушић.

Током трајања изложбе биће организован низ пратећих програма, перформанса и радионица. Један од њих одвијаће се у Студентском културном центру, 11. фебруара у 20 часова, под насловом „Стереотипи старости на филму и визуелна геронтологија”. Стеван Вуковић водиће разговор уз анализу великог броја филмских инсерата, бавећи се перцепцијом и самоперцепцијом старих људи у савременом друштву и односом визуелне геронтологије према типологији представљања старих на филму.

– Често се поставља питање шта то значи бити стара особа у савременом добу. Осим тога, перцепција тога шта значи такозвана „успешна старост” мењала се током времена. Ево и два примера. Средином двадесетог века снимљен је „Булевар сумрака”, филм награђен са три Оскара, у којем глумица чије је време давно прошло покушава да се врати на сцену на било који начин. У томе је неуспешна јер је престара и зато упада у једну фантазматску причу која на крају излази изван реалног живота. А има заправо 50 година. Са друге стране, имамо Џуди Денч, која је деведесетих постала веома популарна играјући улогу „М” у филмовима о Џејмсу Бонду. Она је почела да се пробија као глумица са шездесетак година а врхунац је стекла сада са више од седамдесет. Ето колико су се границе помериле – закључује Вуковић.

М. Димитријевић