Правда за Брацику

И шта је на крају било? Специјални суд у Београду се јуче није ни упуштао у то је ли Михаљ Кертес крив због изношења државних пара на Кипар. Све оптужбе против бившег директора Савезне управе царина, због којих је на злу гласу већ деценију и по, одбијене су из процедуралних разлога. Чувени Брацика сада може лепо да пресавије табак и да тужи државу Србију за године малтретирања, притварања, повлачења по судницама, рушења угледа, наношења душевних патњи и слично. Што да не, кад има добар правни основ и изгледе да успе!

Јер у Кертесовом случају није само и једино реч о застарелости поступка већ и о недостатку доказа и писаних трагова да је прао, крао и шаком и капом делио ком је хтео државни новац. Да је тужилаштво имало доказе они би били презентовани суду. Подигло је тужбу, а тек онда кренуло да прикупља доказе.

А просто је. Немају доказе јер не постоји документација! Многи политичари и аналитичари јавно су признавали да је изношен новац у џаковима, да је депонован у Кипарској банци ради остварења платног промета под санкцијама. Али после тога се парама губи сваки траг. Ни мазохисти у то време нису остављали папирнате трагове.

Тако је Брацика постао парадигмом оног и онаквог система, коме данас правосудни систем у Србији не може да доскочи!

Врхунац Кертесове каријере било је место директора Савезне управе царина, на коју је постављен 1993. и коју је држао до 2000. године. Могао је да наметне какву год таксу је хтео на увоз и извоз робе, а функција царина је била пуњење државног буџета из сенке. Царине су служиле за прање новца у иностраним офшор банкама и за пуњење џепова приватних бизнисмена. За његову владавину кључно је било то што му је Милошевић неограничено веровао, па су га зато проглашавали и „богом царине”. Кертес је, узгред, дарежљиво делио поклоне, аутомобиле, луксузну робу и паре, и то неразвијеним крајевима, сеоским амбулантама, пољопривредним задругама, болницама, али и локалним и високим политичарима. Није питао одакле су, из „позиције” или опозиције, али је делио и припадницима полиције, војске и паравојних формација.

По струци социјални радник, у пракси је имао задатак да обезбеди социјални мир методом широке руке. Од укупно 2.300 запослених у Савезној управи царина током његовог мандата, сваки трећи службеник је био из његове родне Паланке.

Његова изјава: „Зашто се ви Срби плашите Србије, кад се ја као Мађар не плашим”, посебно га је прославила. Масе су поверовале да воли домовину, а и њене изабране представнике. Које је, као диспечер новца, умео да задовољи.

Његови заступници сада ликују и тврде да није ни требало да му се суди.

Тужиоци, пак, да ће уложити – жалбу.

На шта?