Економски оптимизам

Они који чувају рачун са пумпе кад су последњи пут напунили резервоар до врха никако не спадају у носталгичне возаче. А шта рећи за оне који сваки пут наточе до врха и оду са пумпе као да је то најнормалнија ствар на свету. Акциза није крађа, већ начин обезбеђења средстава за буџет, који сви ми, мање-више, на неки начин користимо. Зато је многима и чудно кад има вишка у њему. Бензин, с обзиром на то да није домаћи производ, иако кошта 50 динара по литру, сервира нам се три пута скупље. Друга је ствар то што би за државу било паметније да умањи акцизе на гориво, а драстично повећа акцизе на цигарете, алкохол и остале луксузне производе, јер гориво није луксуз, а утиче на све производе кроз путне трошкове. Али и тада би нашао неко коме би сметало да цигарете коштају 500 или 1.000 динара, а пиво, недајбоже, 300 динара.

Новац у државну касу некако мора да се сакупи, а ми имамо један од најнижих ПДВ-а у Европи. Како не насести на поскупљења? Многима је одавно гориво по истој цени, не поскупљује. Сипају за хиљадарку, увек исто. То што се мање возе, то само они знају. Мање пешаче, па тако и за ципеле мање троше. Ако су давали пре више година пет хиљада годишње за пар ципела, сада оригинал кинеске купују за упола мање пара, а служе их две године. Једва су многи дочекали савет нутрициониста да не вечерају, па се стисну да их прође, уз то лепше и здравије изгледају... Неки укућане увлаче у игру, нуде им по 200 динара ако не вечерају, а ако хоће сутра ујутру да доручкују траже им исто толико пара за маргарин, хлеб и паризер. Такви, уместо у баштама кафића, седе у башти код кума, мору се диве на „Инстаграму” уместо, као раније, у Кушадасију...

Треба зато критиковати возаче који нису издржали па, уместо традиционалног „Сипај ми за хиљаду”, радницима на пумпама добацују: „Сипај ми за хиљаду и сто…” јер не спадају у економске шкртице.

Патриотски економисти нам објашњавају да то што возачи све чешће сипају за 1.100 динара представља показатељ раста животног стандарда. Убеђују нас да не треба бити песимиста и говорити како вам је резервоар полупразан, већ треба бити оптимиста и рећи како вам је резервоар полупун. Оптимизам се огледа и у расту буџета, БДП-а и страних инвестиција. Штета што наталитет не спада у ту групу.

Србија је све више право место за стране инвеститоре и овде су сви добродошли, без обзира на то да ли су Арапи, Кинези или неки трећи. Има и таквих који би и мачки Шупет, наследници 200 милиона долара после смрти чувеног креатора Карла Лагерфелда, јавили да смо идеално место где би могла да инвестира свој новац. Сходно тврдњи да није важно које су мачке боје, већ да ли хоће да улажу код нас... Уосталом, то је осведочена кинеска формула за успех. Јер, ситуација у Србији је много боља него у време бивше власти, када ниједна мачка ниједан долар није уложила у нашу земљу. Мачори су само износили.