Црни батлер у Белој кући

Берлин- Добивши Оскара за улогу Идија Амина у филму „Последњи краљ Шкотске“, врсни амерички глумац Форест Витакер (1961) је уз Сиднија Поатјеа, Дензела Вошингтона и Џејмија Фокса, постао тек четврти Афроамериканац којег је Америчка Академија за филм наградила својом златном статуом.

 Добитник још многих одличја за своје филмске улоге, међу којима су и оне у филмовима „Игра плакања“, „Боја новца“, „Добро јутро Вијетнаме“, „Заштићени сведок“ или она у „Батлеру“ Лија Денијелса (о црном батлеру у Белој кући) којег је Америчка академија, на незадовољство многих неправедно игнорисалане ставивши га на листу номинованих за Оскара у 2014. години, на 64. Берлинском фестивалу заблистао је у француско-алжирско-америчком филму. У „Два човека у граду“ француског глумца и редитеља Рашида Бушареба, римејку филма Хозеа Ђованија са Аленом Делоном и Жаном Габеном, који је код нас био приказиван под називом „Рођени злочинац“.

Из филма „Два човека у граду” Рашида Бушареба

Улога бившег робијаша који по изласку из затвора, где је прихватио ислам и искајао своје грехе, не може да живи мирно и далеко од невоља, јер му то окружење не дозвољава (локални шериф, кога глуми Харви Кајтел и бивши компањон који га је и увалио у невољу, сталне су сметње), писана је за њега, баш као што је за њега била писана и улога у Џармушовом филму „Дух Пас: Пут самураја“ („Gost Dog: The way of Samurai“ LAT). О томе у ексклузивном интервјуу за „Политику“ Витакер каже: „Прво се јави жеља за заједничим радом, онда прође бар година дана сусрета и разговора док се не роди идеја, па се тек онда пише сценарио и започне радост креативног процеса“...

Какав је осећај бити амерички Алан Делон?

Ха! Рашид Бушареб ми је дао Ђованијев филм да га погледам и Делон је ту сјајан, али су наш филм и сама прича много другачији. Није ово први пут да се „претварам“ у Алана Делона. Ха! И Џармушов филм је био инспирисан филмом „Самурај“ са Аленом Делоном.

У чему се још разликује рад са Бушаребом, у односу на рад са америчким редитељим?

У овом случају у питању је била чиста редитељска визија, без великог утицаја студија, а и Рашид је посебна особа. И Џармуш је другачији од многих редитеља које знам. Он је дубокоумна особа која има невероватну опсесију филмом. Радио сам и са Нилом Џорданом и са Оливијеом Даоном и увек је у питању снажна редитељска индивидуалност.

Бушаребов филм је снимљен у специфичном делу Америке, шта сте о томе научили?

Одлазак у Тексас, на границу са Мексиком, видети зид који је подигнут на граници како би се спречио улазак мексичких имиграната, живети у тој суровој пустињи, било је нешто посебно, јер та пустиња има огромну моћ. Посебно када пред собом имате причу о мистерији и откривању. Снимајући тамо научио сам доста и о имиграционим проблемима у овој области.

Како сте преживели прашину? Ви на мотору, а облаци прашине око Вас?

Када се тамо дигне огроман облак прашине саобраћај се зауставља, јер је видљивост минимална, а опасност максимална. Маро сам да будем веома обазрив док сам возио мотор, јер су слојеви прашине и песка стално на путевима. Срећом, нисам возио пуно.

На основу ког искуства сте креирали лик човека који је ходајући вулкан и сваког часа може да експлодира?

На основу историје насиља, прошлости, на основу размишљања из чега се рађа насиље. Да ли се рађа из беса или бола? Мој лик је у затвору научио да контролише и бол и бес, уз помоћ религије, али када је из институције у којој је насиље окружење изашао на слободу, у друштво у којем је психичко и физичко насиље свакодневица, то што је научио из религије – мир и ред, почиње да бива бескорисно. Размишљајући о томе, било ми је јасно да треба да изградим лик у којем ће кључати као у претис-лонцу, јер је изгубио и мир и ред.

Да ли Ви практикујете религију?

Предпостављам да већ дуго покушавам да нађем везу са универзумом, баш као што покушавам да пронађем изворе за рађање мојих ликова који ће ме повезати са остатком света. У смислу религијске догме, вероватно се то не сматра практиковањем. За сада само живим и искушавам.

У Европи која има дугу историју крсташких ратова и освајања, на неког ко промени своју веру у ислам често се гледа са подозрењем, а у филму видимо да Американци и то католици, на то не обраћају велику пажњу?

Све зависи у ком делу Америке се налазите. На југу, уз границу, католичанство је јако и сигурно је да као муслиман нећете бити баш радо прихваћени. У случају ситуације у Бушаребовом филму, мој лик је усамљен пример и не доживљава ту врсту понижавања, јер је и иначе и неприхваћен и понижен на сваком кораку.

Да ли је Оскар за улогу Идија Амина смањио притисак на Вас као глумца?

Хм. Оскар је дивна ствар, важна ствар, али он није много утицао на мој рад нити на моју потребу да будем у дубокој вези са остатком света и универзумом. Мислим да сам и на личном и на професионалном плану остао у приличном балансу.

Сада сте сигурно другачија особа од оне која је постојала пре, али какву разлику Ви примећујете?

Наравно да промене постоје, али мислим да се оне углавном односе на то да сам изградио другачији приступ додирима различитих енергија. Пре нисам јасно знао како да се тотално трансформишем, али сам током ових година и то научио радећи, истражујући и стално гурајући преко ивице. Током рада у филму „Последњи краљ Шкотске“ научио сам како да се трансформишем на другачије начине. Тај ме је филм дуго пратио и за неколико улога после њега нисам знао да ли сам им приступио добро, а увек покушавам да урадим добро, дубље, другачије и да одем даље.

 „Батлер“ је један од ретких америчких филмова у којем се отвара тема толеранција-нетолеранција, прихватање-неприхватање ?

 Свест о томе се очигледно променила. У прошлости, филм о црном батлеру у Белој кући, сигурно не би био финансијски прихватљив, али ето сада је и ова тема постала део филмског бизниса великог студија.

Да ли је истина да је председник Обама плакао док Вас је гледао у „Батлеру“?

Сигурно знам да он воли овај филм, а то да је плакао прочитао сам у новинама, баш као и ви.

Гледате ли своје филмове?

Не много, мада понекад пожелим да видим нешто што сам давно урадио и то највише због тога што ми се по глави мота да је то можда требало урадити другачије. Недавно сам гледао себе као Чарлија Паркера и помислио да сам то ипак ја, а не Паркер...