Бубрег

„Бубрег бих му дао!” Још почетком 20. века у појединим крајевима негдашње Југославије тако су говорили они који су хтели да искажу поштовање према нечијој доброти, поштењу и другим врлинама. Знало се и тада да човек може да живи и ради без једног бубрега, а они који га добију били би као препорођени.

Професионални возач у „Железницама Србије”, Ваљевац Драган Петровић (43), пошто му је пресађен бубрег који му је дала мајка здравствено се осећа изванредно. Висок и снажан, овај отац четворо деце, више подсећа на рагби играча него на човека који је пре три месеца морао на трансплантацију. Радовао се повратку на посао који воли, али је комисија лекара медицине рада – примењујући Правилник о здравственим условима за возаче одређених моторних возила после пресађивања бубрега – категорично закључила да Драган није способан да се врати на дотадашње радно места. О томе су обавестили ваљевску Полицијску управу која му је запленила возачку дозволу.

Са друге стране, специјалисти нефролози Клиничког центра Србије, који су Драгану пресадили бубрег, издали су му писану потврду да је здрав и способан да настави са послом професионалног возача. Али, из медицине рада терају по свом, и не потрудивши се да детаљније проуче Правилник и провере све детаље у вези са оваквим случајевима.

Изнервирани нефролози су Драгану предложили као последњу солуцију – да поднесе захтев за инвалидску пензију. Убрзо се поново нашао очи у очи са комисијом која га је прогласила неспособним за повратак на претходни посао. Овог пута су закључили да не може у инвалидску пензију, јер је – радно способан.

Наведени случај свакако је лоша порука у времену када се апелује за донирање органа, борећи се са бројним предрасудама које прате ову врло важну област наше здравствене културе, квалитета и умећа живљења.

Нажалост, није ово први пут да око бубрега „запиње” баш у Ваљеву. Још пре две деценије док се спорадично спомињало донирање органа слободни сликар и бунтовник Богољуб Арсенијевић Маки, покренуо је акцију да сви становници ваљевске Радничке колоније потпишу донорске картице. Купљено је и прасе да би се овај догађај што пригодније обележио. Међутим, из неке партијске „комисије” неко је попут дрекавца повикао: „Зауставите их, они су наркомани”. И близу 300 донорских књижица остало је непопуњено.

Надајмо се да ће се ова антикампања у вези са донирањем органа, у време док се захуктава изборна кампања, зауставити са случајем Драгана Петровића. Бирократе свих боја и комисијских формација требало би да се уозбиље и схвате да донирање органа није некакав тобоган последње наде, већ наша стварност и потреба.

Хоће ли бубрег неко поменути у кампањи?!