Последњи дани картонског насеља испод "Газеле"

Нехигијенско ромско насеље поред моста "Газела" броји последње дане, макар према најавама градских власти. Када у октобру почне обнова ове саобраћајнице изграђене 1971. године, око 220 породица које годинама ту живе, мораће да буде расељено. Њихове наде да ће им живот донети боље дане поново су подгрејане. Иако су таква обећања чули много пута, надају се да она сада, ипак, неће бити изневерена. Јер, кажу, живот без воде и струје у кућама од картона, и није нешто за чим би требало жалити.

У "картон ситију", како је ово дивље насеље популарно названо, јуче поподне затекли смо само жене и децу. Мушкарци су на послу – скупљају папир. Шездесетогодишњој Мирјани Шабановић и њеном мужу картонско насеље покрај "Газеле" дом је већ девет година. Пре тога живели су у Бујановцу. Док ложи ватру да на импровизованом шпорету скува чорбу, каже нам да још није чула да ће од октобра морати да се сели. Ако се то догоди, желела би да остане у близини Београда како би могли да наставе да скупљају стару хартију. 

Испред једне од колиба неколико деце отвара најлон кесе и гомилу новина из њих пакује у велики контејнер, испуњен хартијом. Незвани гости нису их уплашили ни збунили, али зна се ко је глава куће. Одлазе да зову оца Мићу Талиповића. Он је становник картонског насеља од 1990. године. Сада ту живи са женом и шесторо деце, од две до 14 година.

– Чуо сам на радију да би требало од октобра да нас селе, али не знам још ништа о томе, нико нас није обавестио. Свеједно где ћемо да живимо само да нам буде боље, да можемо децу да школујемо. Сад скупљамо папир, али и он је јефтин. Ево, ја имам око 400 килограма новина које вреде само 1.200 динара – објашњава Мића Талиповић. Истиче да би радио било где мада признаје да још нигде није тражио посао.

Врањанка Гордана Стаменковић жели само да живи боље. То за њу значи да има макар струју и воду. Ипак, живот у околини престонице омогућио би њеној породици да и даље скупља папир.

– Ништа ово није. Бациш опушак од цигаре и оде све – прича ова тридесетогодишња жена, мајка четворо деце. Затим нас уводи у кућу. Под испод којег се осећа неравна земља, прекривен је дотрајалим теписима скупљеним на градским сметлиштима. Покућство ових људи чини све оно што су Београђани избацили из својих кућа: дотрајали фењер, мала плинска боца довољна за кување кафе, новогодишњи украси, гомиле посуђа, две лутке. "Још сређујемо", каже Гордана и жали се да су им пацови чести гости: "Децу су уједали неколико пута". Показује нам "робу" скупљену по контејерима коју продају на бувљој пијаци. Ту је и телевизор, али струја стиже "на дивље", тек када се укључи  улична расвета. Недавно су се изборили за воду када су с  друге стране улице постављене две чесме. Ипак, не напушта их вера да ће једног дана воду точити у сопственом стану.