Вагонџије на прузи

– Добро, нећете да радите, ту пушите и пијете, али није у реду да седите на ’ладној прузи...

– Није тако. Помаже стварно Бог српској привреди. Ето, одредио двадесет степени у фебруару, па ни пруга није ’ладна...

Тако тече овај шаљиви и иронични дијалог у Краљеву на колосеку који су „запоселе” вагонџије чекајући помоћ од државе. Уместо плата понуђена су им два „минималца”, што су прихватили, али неће с пруге.

Неће, јер траже више, а из искуства знају да политичарима, с времена на време, проради тај „истанчан” осећај за радничке невоље. А сада је кампања и верују да је то тај моменат. Даће паре, у противном, сматрају, „како би ико дошао у овај град или на пругу да затражи бирачко поверење”.  

Петогодишња збивања у краљевачкој „Фабрици вагона” иду у прилог тој тврдњи о реаговању политичара на радничке муке од случаја до случаја и понајвише због политичког рејтинга, а ретко трајно и системски.

Јер, пре блокаде пруге и пре расписивања избора, исти радници су осам месеци штрајковали, шетали улицама, блокирали раскрснице...

Нико, рекли бисмо, па ни Свевишњи, није им притекао у помоћ. Из владе су им поручивали „ништа без личне карте предузећа”, локална власт се држала неолибералистичког принципа немешања у привреду, а менаџмент је био беспомоћан...

А није тако било априла 2006. када је „Фабрика вагона” за 200.000 евра продата украјинској компанији „Азов импекс”.

Тадашњи општински менаџер Јован Нешовић (УРС), који је и данас локални лидер ове странке, поносно је најавио „Хиљаду вагона годишње. За светско тржиште, за купце из Европске уније и посао за стотине младих инжењера, бравара, заваривача...“

Време је, нажалост, показало да од тога нема ништа. Радници су и тада реаговали штрајком и тужбама, због крађе и растурања фабричке имовине и, такође, неисплаћених плата. Када је приватизација  поништена, „Фабрика вагона” постала је државна брига, а раднички протести су организовани из истих разлога.

И увек слично – ситуација је смиривана тренутно, уз помоћ из републичког буџета и „волшебног штапића” неког политичара.

Најављивани крупни послови никада нису уговорени, у периоду тог „мрцварења” отишли су најискуснији стручњаци и мајстори, па се сада намеће и питање може ли ова фабрика да произведе квалитетан теретни вагон. Судећи према последњим многобројним рекламацијама купца из Немачке – тешко.

А тешко је и вратити оне које су отишли у друге фирме, у „сиву зону” наше економије. И када бисмо основце у Краљеву упитали шта раде  инжењери, металостругари, бравари, вариоци, борверисти, многи би, судећи према татама, одговорили – продају за тезгом на пијаци, возе такси, кладе се у кладионици или седе на железничкој прузи...