Ни купус радницима не помаже

Ужице – Замандаљене су капије некад познатих ужичких фабрика, па је индустрија овдашња лошом приватизацијом малтене покошена. Фабрички радници остали су на улици, па су кренули да смишљају шта им ваља чинити, да породице прехране. Где год шта започну могућности слабе, општа беспарица свакој идеји о улагању зачас нађе ману. Но сиромаштво их гони да предузму нешто: досете се тако неки да би могли шта да засаде у селима из којих су се у град доселили, на доскора заборављеном родитељском имању. Од пољопривреде колико-толико да приходују.

И, ето, минуле године поједини што остадоше без радних места засадише купус у селима повртарске Лужничке долине. Уложили своју цркавицу у садњу, трудили се око сваке главице и добар род им заиста родио. Већ су неки у рану јесен трљали руке гледајући пуна купусишта.

Али као да им се не да: ове јесени је најнижа цена купуса. Падала из дана у дан, па се и на 10 динара за килограм срозала. У позну јесен у мегамаркетима била и три динара, а једна трговина, чак, давала бесплатно џак купуса уз купљено купусно буре. „И како сад бити паметан“, жале се ти бивши фабрички радници, нови повртари.

Ту своју муку, по некадашњој навици, и синдикату су поверили, али како он сад да им помогне кад ни раније, док су без радних места остајали, није могао. Истакнути ужички синдикалац Петрашин Друловић сматра да се ове радничке муке, пре свега, догађају због неуспешне приватизације ужичке привреде, због потонућа многих предузећа, а у недостатку нових шанси.

– Број индустријских радника неуспешном приватизацијом сведен је у Ужицу са 17.500 на 4.600. То зовем деиндустријализацијом ужичке привреде, јер их је управо толико било 1962. године, кад је почињао развој индустрије. Догодио се суноврат на почетке. Овде је у протеклих скоро деценију и по приватизовано 37 фирми, од којих је са 11 раскинут купопродајни уговор и све су, изузев једне, отишле у стечај. Десетак њих није ни доживело раскид уговора, потонуле су. Надали смо се да би држава могла активно да помогне у решавању невоља неуспешно приватизованих фирми, али она је од њих олако дигла руке. Данас само неколико предузећа овде добро ради: „Јединство“, „Импол Севал“, а међу успешним је и државни „Први партизан“ – набраја Друловић, који је председник Самосталног синдиката за Златиборски округ.

Крах овдашње привреде, понавља, изазвао је Закон о приватизацији којим није предвиђена одговорност и обавеза купаца предузећа да одрже производњу. Многи су, истиче синдикалац, у куповини фирми видели шансу да лако дођу до капитала, а потом би купљено напуштали, раднике у безнађу остављали, предузеће у стечај гурали. Али не вреди њих кривити и оптуживати. Све је то, вели Друловић, рађено у складу с важећим законом, па кривичне одговорности купаца нема.

А на наше питање због чега се синдикат није више бунио против тога, одговара да је та организација била усамљени критичар тих закона, па због тога каткад обележена као „кочничар промена“.

По његовој оцени, одавно теже није било у ужичкој привреди.

 – Овде још нема ниједне стране инвестиције, иако их политичари повремено најављују, замиру шансе да било ко дође до посла. Зато људи прибегавају разним покушајима, попут оног с купусом, али ни ту не иде како се очекује. Ваљда ће се ово једном окренути набоље – нада се Петрашин Друловић.