Твој вољени муж са црном душом

Берлин–Најбоље политичко оружје је оружје терора. Окрутност изазива поштовање. Људи нас могу мрзети, али ми не тражимо њихову љубав, само њихов страх и њихову послушност – речи су Хајнриха Химлера, заповедника СС-а, једне од кључних фигура Трећег рајха, велике Хитлерове узданице и архитекте нацистичког „коначног решења”.

Ове, али и још много других речи – одабраних из аутентичних Химлерових дневника и личних писама потписаних са „твој Хајни” и послатих (од 1927. до 1945.) „вољеној Марги”, супрузи Маргарети с којом је размењивао нежности, али никад и описе оног што је радио или за шта је био одговоран (концентрациони логори) – нашле су се у деведесетоминутном „Пристојном човеку”, узбудљивом постдокументарном филму нелагоде с потписом израелске ауторке Ванесе Лапе (рођена и одрасла у Белгији).

У разговору за „Политику”, сценаристкиња и редитељка Ванеса Лапа, чији филм нуди приступ уму, искуствима, емоцијама и визијама Хајнриха Химлера као приватне личности, а документима подсећа и на све што је он значио као јавна личност, открива и детаље о томе како је колекција његових личних докумената завршила у кући њеног оца.

Структура хорор-филма,с јунаком као мирним и тихим човеком из комшилука за кога се не може слутити да је масовни убица.Мора да је то било тешко?

Схватила сам да тема за документарац управо може да буде садржај тих откривених и дуго од јавности скриваних документа, које је прво требало транскрибовати и превести. Толико је много било текста, толико важних ствари за грађење Химлеровог портрета, да сам на крају одлучила да снимим филм без интервјуа сведока, историчара, истраживача, актера и без додатне нарације, иако сам била свесна ће бити веома тешко базирати филм од деведесет минута само на изводима из писама и дневника и на фотографијама.

Били сте у позицији кројача који је прво прецизно скројио, а онда и филигрански опшио шавове приче проистекле из изворних докумената, без надградње?

Толико је било информација да сам морала веома пажљиво да бирам шта ће и како ући у филм. С једне стране сам рачунала на просечно знање људи о овој теми, што је увек веома опасно, а с друге сам желела да постигнем емоцију која би се родила из онога што се види и чује с платна. Толико има детаља. У свакој сцени покушали смо да често веома ужасавајући садржај текста покријемо „лакшом” фотографијом, и обрнуто. Визуелно је тако смањиван и повећаван интензитет тешке драме и негде на том контрасту је и изграђен цео филм.

Попут контраста у сцени кад се Химлер радује рођењу ћерке,називајући је „плавокосом и плавооком, с ружичастим носићем”, а тај опис из писма покривен је фотографијама деце из концентрационог логора?

Био је константни изазов пронаћи прави баланс у свеукупном контрасту особе која је нежан отац, а окрутни убица. Баланс између садржаја који открива Химлеров развој, од детињства до одраслог доба, који открива формирање његовог карактера и његове односе с родитељима, супругом, ћерком, и оног садржаја који представља субјективну перспективу развоја Трећег рајха и његове утицаје на лични живот протагонисте који, подстакнут идеологијом и најсавременијом технологијом, постаје херој у сопственим очима, а зликовац у очима света.

Једно од писама жени Химлер потписује са „твој вољени муж са црном душом”. Када је он то открио да му је душа црна?

Из дневника и писама може се закључити да он ниједног тренутка није мислио да му је душа црна, већ се тако изражавао када је имао лоше дане, црне мисли, када му није било добро. Наравно да из перспективе спознаје шта је он све учинио и ко је био, овакав његов потпис има огромну тежину и другачији контекст, а то је управо оно што сам и хтела да постигнем градећи његов портрет.

Колико у колекцији има Химлерових писама, фотографија, дневника?

Има 350 писама, 135 фотографија и 20 дневника. Странице и странице имала сам пред собом и „копање” по том материјалу да би се пробрали кључни инсерти за потребе филма трајало је пуних седам година.

Било је мање-више познато да су Химлерови лични документи узети из његове куће 1945. године, али како су дошли до вас?

Нико није тачно знао да каже где су они били од 1945. до 1960. године. Постоје назнаке да је ова колекција била део размене између Америке и Европе, Немачке, а 1960. је стигла у Израел, у посед човека који се зове Хаим Розентал. Он их је чувао 40 година. То је оно што се тачно и проверено зна. Розентал је у дубокој старости одлучио да целокупну колекцију Химлерових документа преда на даље чување неком од поверења. Разговарао је са много пријатеља и један од њих му је препоручио мог оца Дејвија Лапу. Тако је све завршило у поседу моје породице. А мој је отац обичан бизнисмен, није никакав колекционар.

Да ли сте истражили и аутентичност документа и је ли тај процес био тежак или лак?

Било је веома лако доказати аутентичност свега у колекцији. Чим је то дошло у посед мога оца контактирала сам Државни архив Немачке у којем су брзо дали све потврде, затим и израелски и амерички архив, и сви су потврдили оригиналност и аутентичност. За дневнике је рађена и експертска анализа рукописа и мастила, а с писмима је било још лакше, јер је Химлер сва писма нумерисао и маркирао датумима. Његова писма апсолутно се подударају с писмима-одговорима његове жене Марге која се чувају у Архиву Немачке, тако да је у кратком року урађена, заправо, двострука провера.

Сведоци смо покушаја ревизије историје, мислите ли и ви да је веома важно да нека нова младост сазна што више о заједничкој историји?

У Тел Авиву смо већ о томе разговарали, а већ су почети разговори и с Немцима и Американцима, да урадимо заједнички едукативни план и да филм „Пристојан човек” прикажемо и у школама као део историјске лекције с оригиналним документима из прошлости. Да и на овај начин обезбедимо трајање сећања на све страхоте, да обезбедимо будућност тим сећањима. Да младе генерације науче да препознају потенцијалну опасност током кризних економских и политичких ситуација, међу догматским политичарима и лидерима, да могу да уоче да их поједине ситуације или особе, као и коришћење одређеног вокабулара, подсећају на нешто из прошлости за шта се тачно зна куда води и како се завршава.

-------------------------------------------------

Награда критичара Алену Ренеу

Броје се последњи сати фестивала, ишчекује се додела „Златног медведа”, али се већ сада зна да је за најбољи филм 64. Берлинала деветочлани међународни жири критичара Фипресци, у чијем је раду учествовала и потписница ових редова, прогласио „Волети, пити, певати”, односно „Живот Рајлијев”, француског легендарног редитеља Алана Ренеа.

Додељен је и „Златни медвед” за животно дело британском мајстору Кену Лоучу. Награду му је уручио чешки колега маестро Јиржи Менцл. Памти се и уручење „Златне камере” за свеукупан допринос европском филму славном немачком продуценту Карлу Баумгартнеру, великом пријатељу српског филма, нарочито Емира Кустурице, који је стигао у Берлин на неколико сати како би присуствовао овој церемонији.