Ко чита некад се и каје

Нова збирка песама Владимира Копицла „H&Q”, коју је недавно објавио „Архипелаг”, јесте необичан антироман у хаику стиховима о љубави и политици нашег времена.

Песник и есејиста Владимир Копицл (1949) објавио је петнаест књига поезије, од којих су најпознатије: „Гладни лавови”, „Вапаји & конструкције”, „Питање позе”, „Приказе”, „Клисурине”, „Песме смрти и разоноде”, „Смернице”, „Промашаји”, „Совин избор”, „27 песама: тенкови & луне”, „Туфне”... Добитник је награде „Десанка Максимовић”, Дисове награде, награда „Исток–Запад”, „Стеван Пешић”, Друштва књижевника Војводине...

Поезија Владимира Копицла превођена је на више језика и заступљена у свим важнијим антологијама српске поезије, објављеним у последње две деценије. Живи у Новом Саду.

Шта се крије иза наслова „H&Q”?

Мала форма, па мален и наслов, који уз то жели да изгледа као слика. И то не без разлога, јер слика је нескривена душа хаикуа. Наравно, на латиници се тај наслов чита баш као што се зове оно што у књизи и јесте – ХАиКУ.

Откуда интересовање за хаику?

У само две године имао сам срећу да ме добри књижевни поводи одведу прво до Јапана, а затим и до Јужне Кореје, што ме је подсетило на младалачке дане кад сам читао Башоа и Д. Т. Сузукија и преводио Саичијеве шинто песме на српски. То је искуство које се не заборавља, а мени се вратило у врло заводљивом облику, чему је било слатко подлећи. С друге стране, откако сам добио ове матурске награде за зрелије писце, о мојим књигама и писању се распреда као да о томе сви све знају, чак и више од мене. И шта сад него да човек узврати нечим неочекиваним. Уметник мора и сам себи да буде интересантан. Други ће се већ некако снаћи.

У поднаслову стоји: антироман. Може ли се роман у стиховима написати у хаику стиховима?

Знамо ми одавно да је роман у стиховима некад био цар и да је ситуација кад хаиђини седну у круг да надовезују своје стихове и строфице не само наизглед романескна него и на одговарајући начин продуктивна, као, рецимо, у Башовој „Уској стази ка Далеком северу”, коју сам читао још као клинац, на енглеском. Чујем да ту књигу однедавно можемо наћи и у преводу на српски господина Хирошија Јамасакија, а у њој сигурно и поузданији одговор на ваше питање од мог.

Ваши хаику стихови су, углавном, урбани. Говоре о нашем времену. Сурову стварност смештате у само три стиха?

Град је фасцинантан облик уређеног апсурда у коме живимо,  преопремљено тело некадашње празнине коју смо пренатрпали свакојаким људским и нељудским помагалима и навикама да бисмо се сред њих и уз њих поново најчешће осећали пустим колико и празним ако нема нечег или неког другог коме стремимо. Лепота је пак довољно велика по себи, као и несрећа, па је не морамо славити наклапајући нашироко. И зрно мака је тако моћно кад заврши у штрудли. Ако је штрудла.

Песма из циклуса „Зима”: „Неко је срећан, / а неко тек завејан. / Ноћ блиста, празна” – као да је писана ових дана, током снежног невремена у Војводини?

Волео бих да сам песник пророк, али у овом случају су и слабо плаћени метеоролози били бољи. Силни су контрасти зиме, чији је симбол, као што подсећа Нортроп Фрај – вештица, па и људождер. Некад пречиста белина и над њом звезде, а некад ужас несавладиве пустоши у којој вреба крај. И као да нам овим што је срећом прошло без жртава, бар код нас, природа, не баш бодлеровски неразговетно, ставља до знања да ако ми њу наставимо да мењамо, без краја и конца, може и она да промени ћуд.  Нагоре, по свој прилици.

Хаику песме личе на ес-ем-ес. Да ли је ово најпогоднија форма за убрзани темпо којим живимо?

Најбоља можда не, али свакако сјајна за онога ко није докон, а жели да сместа забележи чар тзв. стваралачког тренутка, који нема обичај да се враћа не би ли видео кад ћеш опет бити слободан за хирове муза. Јер мобилни нам је увек ту, уз срце. Научио нас је да му служимо верно, па нек и он послужи неком добру, које сместа можеш и да пошаљеш. Јер, неко увек чека. Тако се махом и постаје читалац, чекајући нешто.

Важан елемент ових стихова јесу хумор и иронија. Да ли је то начин на који се браните од свих зала нашег доба?

Зла ме засад слабо нападају, мада ме је слабо које мимоишло. Искрено, себе као писца не сматрам нарочито ироничним, али ми иде. Језик је несташан сам по себи, а нас који му у том правимо друштво бира непогрешиво.

Ваша књига личи на дневник, вођен током четири годишња доба. На стотинак страна стала је читава година?

Апсолутно! И подједнако фрагментарно, као што је и ред у песничком послу. Више од 600 хаикуа, на 96 страна, тако да није случајан ни тај број страна, ни оно што на њима пише. Ко чита некад се и каје. Ова књига је писана тако да шансе за ту врсту патње буду сведене на минимум.
Чести јунаци песама су: зец, сова, кокошка, патка, риба... Може ли се говорити о кратким баснама?
Чим помињете – може. Животињице и животиње су у нама више него што бисмо ми то хтели, и то не само на онај најокрутнији, прехрамбени начин. А да имају нечему да нас поуче, то је сасвим извесно. И са мном раде на томе. Скакућу по мојим стиховима све чешће, не само метафорично, па и ја све мање мирујем.

У књизи је и једна од најлепших песама о растанку: „Отпутовала. / Ех, када би цвет тако, / шта би ливада” Да ли је цвет паметнији и нежнији од жене?

Срећом, тренутно, не видим разлику. У фази сам кад ме феминисткиње воле, а теме желе.
Разрешили сте вековну дилему шта је старије: „Поштуј старије. / Пилићи приђу јајима / и поклоне се”. Дакле – јаје је старије?
Па некако смо у овој песми сви и старији и млађи, можда и само стармали, само што су ми ови пилећи поклоници уз то и неодољиви. Тако би требало да је и ван песме, да пратимо глас неодољивог, с дилемом или без ње. Али – и с дипломом.

Хоћемо ли сажимањем реченица у речи, речи у слова – стићи до тачке, као најсавршенијег уметничког дела?

Дотле су наши уметнички преци стигли пре неких стотинак година, а ја сам их накратко следио пре четрдесетак. Са ове стране, пре тачке, ипак је занимљивије, а савршенство изгледа има своја посла и без нас.