Свеци и грешници

Што би рекао Мирослав Крлежа, „то је све љепљива смјеса упитника”. Како другачије објаснити намеру Католичке цркве да кардинал Степинац ускоро буде проглашен за свеца?

Префект ватиканске куријалне Конгрегације за каузе светихкардинал Ангело Амато недавно је на миси у Риму објавиода је надлежна лекарскакомисија утврдила случај чудесног оздрављења,по заговору блаженог Степинца, те да је о томе обавестио папу Фрању. За проглашење светим некога од блажених, услов је, између осталог, једно божје чудо.То јеи последњи услов у каузи канонизације Алојзија Степинца. Једно од чуда испуњено је раније – сама помисао да контроверзни др Алојзије постане свети.

Католичка црква не одустаје од тога да кардиналу, који је током Другог светског рата сарађивао са усташким властима, стави ореол, иако Света столица више него добро зна каква ће бити реакција Србије и Српске православне цркве.

Крлежине дилеме и овде су драгоцене. Јер, како тумачити такву тврдоглавост Ватикана? С једне стране, Света столица се реторички залаже за екуменизам, а с друге стране – инсистирањем на беатификацији Степинца – јасно ставља до знања да не жели даље приближавање две цркве и два народа.

Католичка црква тим чином наставља да се не опредељује према својој улози у Другом светском рату. Ватикан се никада није одредио према улози „ратног папе” Пија Дванаестог који је ћутао о холокаусту. Степинац је само део тог сложеног корпуса питања, али се и те како тиче свих нас.

Такав став Римокатоличке цркве тешко разумемо, поготово што он погодује јачању и експанзији екстремне деснице. Ако некога прогласиш за свеца, онда му се као верник и клањаш, зар не? Или бар пишеш песме за певача Марка Перковића Томпсона, као што то чини шибенски бискуп Анте Ивас.

Тако се Степинац и толико година после смрти на овом свету јавља с оног другог, али у истој улози. Када га коначно прогласе за свеца, што је изгледа већ незаустављив процес, небески Алојзије постаће трајна препрека искреном помирењу Срба и Хрвата. О црквама је сувишно говорити.

И званична Србија и СПЦ су, до сада, уз понеко гунђање, ипак толерисали Степинчево унапређење у блаженог. Али како ће га прихватити као свеца? Ватикан га, узгред, третира као жртву комунизма, али то „прање” савести Свете столице за њену шутњу у Другом рату не може се свести само на пуку Степинчеву идеологизацију.

Загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић другачије мисли. По њему, Црква и хрватски народ нераздвојно су обележени животом и светошћу блаженога Степинца. Али нису сви у Хрватској радосно поздравили вест из Ватикана. Сарадник Центра „Симон Визентал” и директор јеврејске невладине организације „Маргелов институт” из Загреба Ален Будај изјавио је да Степинац није и никада неће добити признање праведника међу народима Јад Вашема.

Упитник и даље остаје. О свецима и грешницима.