Странци да, корпорације не

Господин Захарије Трнавчевић је у свом ауторском тексту у „Политици” (10. фебруара) изнео став да је свеједно ко поседује пољопривредно земљиште док год се оно обрађује, и заложио се да се омогући продаја земље странцима. Он се запитао: „Какву корист имамо од тога што, овог часа, 98 одсто њива поседују грађани Србије? Поседују, а не користе” и навео податак да је око милион хектара земље запарложено.

Погрешан приступ садржан је већ у начину на који је ово питање формулисано. Није проблем у томе што „ми” немамо корист од тога што грађани Србије поседују земљу а не обрађују је, већ што корист немају они који јеи поседују и обрађују. Да имају корист, било би више оних који јеобрађују и мање оних који дижу руке од пољопривреде када им једноставна рачуница покаже да они своје производе продају за цену нижу од суме новца коју су уложили у производњу. Дакле, самим тим, било би и мање парлога.

Многе ствари допринеле су неодрживој производњи,а за њих су најмање одговорни сељаци. Небројено пута накупци су узимали робу од сељака а да је никада нису платили, либерализација тржишта довела је до снижавања цене домаћих производа због јефтине, субвенционисане хране из увоза, а приватизација је уништила пољопривредне комбинате, предузећа за прераду и задруге. Сада кад су земљишни шпекуланти кроз приватизацију јефтино купили плодно пољопривредно земљиште и поседују више десетина хиљада хектара, најрадије би да га скупо продају мултинационалним пољопривредним корпорацијама. Можемо да пристанемо на то својеврсно заташкавање приватизационе пљачке и кажемо – свеједно је ко обрађује земљу, само нек се обрађује. Или можемо просто да променимо све ове неповољне услове и омогућимо да се повећа број људи који могу да живе од свог рада у „фабрици под отвореним небом“ која има највећи потенцијал да масовно запосли становништво и спречи његово исељавање у потрази за послом.

Интересовање мултинационалних корпорација за земљу део је једног глобалног процеса по имену „отимање земље” (енг. лендгребинг). Тај процес се у различитим деловима света различито манифестује,а најдрастичније у Африци, где водећи узурпатори земљишта (међу њима су претежно компаније из САД, Велике Британије, Кине, Уједињених Арапских Емирата и Израела) не презају ни од растеривања локалног сеоског становништва са својих вековних станишта. Многе сеоске заједнице принуђене су да се исељавају зато што је неки корумпирани племенски вођа уступио земљиште корпорацији, или зато што су јој га државе уступиле путем билатералних споразума.

Не треба сметнути с ума да ће у остваривању својих интереса корпорације најмање водити рачуна о интересима обичних грађана. А како се припадници наше власти по поштењу драстично не разликују од споменутих племенских поглавица, не треба имати ни поверења у клаузуле уговора које предвиђају раскид уговора уколико корпорација не испуни инвестиционе обавезе које је преузела. Сетимо се само колико уговора Агенција за приватизацију није раскинула упркос очигледном кршењу уговорних обавеза, што је довело до обустављања производње у многим предузећима широм Србије. Осим тога, за билатералне споразуме који се потписују с корпорацијама надлежни су међународни судови и уколико држава одлучи да промени законодавство како би заштитила природну средину или радничка права, дешава се да је корпорација тужи зато што јој те промене угрожавају садашњи и будући профит, што је директан напад на демократско право да одлучујете у каквом друштву желите да живите.

Подршка малим породичним фармама има вишеструку корист за друштво; оне су одрживије, продуктивније и имају разноврснију производњу од великих фарми. Корпорације се баве бизнисом, експлоатацијом, убирањем профита и њихово деловање угрожава обичне људе широм света. Наравно, странци који желе да се доселе у напуштене или насељене руралне крајеве, оснују породичну фарму и обрађују земљиште, итекако су добродошли.

Председник Покрета за слободу, уредник часописа „Фридом фајт инфо”.