Stranci da, korporacije ne

Gospodin Zaharije Trnavčević je u svom autorskom tekstu u „Politici” (10. februara) izneo stav da je svejedno ko poseduje poljoprivredno zemljište dok god se ono obrađuje, i založio se da se omogući prodaja zemlje strancima. On se zapitao: „Kakvu korist imamo od toga što, ovog časa, 98 odsto njiva poseduju građani Srbije? Poseduju, a ne koriste” i naveo podatak da je oko milion hektara zemlje zaparloženo.

Pogrešan pristup sadržan je već u načinu na koji je ovo pitanje formulisano. Nije problem u tome što „mi” nemamo korist od toga što građani Srbije poseduju zemlju a ne obrađuju je, već što korist nemaju oni koji jei poseduju i obrađuju. Da imaju korist, bilo bi više onih koji jeobrađuju i manje onih koji dižu ruke od poljoprivrede kada im jednostavna računica pokaže da oni svoje proizvode prodaju za cenu nižu od sume novca koju su uložili u proizvodnju. Dakle, samim tim, bilo bi i manje parloga.

Mnoge stvari doprinele su neodrživoj proizvodnji,a za njih su najmanje odgovorni seljaci. Nebrojeno puta nakupci su uzimali robu od seljaka a da je nikada nisu platili, liberalizacija tržišta dovela je do snižavanja cene domaćih proizvoda zbog jeftine, subvencionisane hrane iz uvoza, a privatizacija je uništila poljoprivredne kombinate, preduzeća za preradu i zadruge. Sada kad su zemljišni špekulanti kroz privatizaciju jeftino kupili plodno poljoprivredno zemljište i poseduju više desetina hiljada hektara, najradije bi da ga skupo prodaju multinacionalnim poljoprivrednim korporacijama. Možemo da pristanemo na to svojevrsno zataškavanje privatizacione pljačke i kažemo – svejedno je ko obrađuje zemlju, samo nek se obrađuje. Ili možemo prosto da promenimo sve ove nepovoljne uslove i omogućimo da se poveća broj ljudi koji mogu da žive od svog rada u „fabrici pod otvorenim nebom“ koja ima najveći potencijal da masovno zaposli stanovništvo i spreči njegovo iseljavanje u potrazi za poslom.

Interesovanje multinacionalnih korporacija za zemlju deo je jednog globalnog procesa po imenu „otimanje zemlje” (eng. lendgrebing). Taj proces se u različitim delovima sveta različito manifestuje,a najdrastičnije u Africi, gde vodeći uzurpatori zemljišta (među njima su pretežno kompanije iz SAD, Velike Britanije, Kine, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela) ne prezaju ni od rasterivanja lokalnog seoskog stanovništva sa svojih vekovnih staništa. Mnoge seoske zajednice prinuđene su da se iseljavaju zato što je neki korumpirani plemenski vođa ustupio zemljište korporaciji, ili zato što su joj ga države ustupile putem bilateralnih sporazuma.

Ne treba smetnuti s uma da će u ostvarivanju svojih interesa korporacije najmanje voditi računa o interesima običnih građana. A kako se pripadnici naše vlasti po poštenju drastično ne razlikuju od spomenutih plemenskih poglavica, ne treba imati ni poverenja u klauzule ugovora koje predviđaju raskid ugovora ukoliko korporacija ne ispuni investicione obaveze koje je preuzela. Setimo se samo koliko ugovora Agencija za privatizaciju nije raskinula uprkos očiglednom kršenju ugovornih obaveza, što je dovelo do obustavljanja proizvodnje u mnogim preduzećima širom Srbije. Osim toga, za bilateralne sporazume koji se potpisuju s korporacijama nadležni su međunarodni sudovi i ukoliko država odluči da promeni zakonodavstvo kako bi zaštitila prirodnu sredinu ili radnička prava, dešava se da je korporacija tuži zato što joj te promene ugrožavaju sadašnji i budući profit, što je direktan napad na demokratsko pravo da odlučujete u kakvom društvu želite da živite.

Podrška malim porodičnim farmama ima višestruku korist za društvo; one su održivije, produktivnije i imaju raznovrsniju proizvodnju od velikih farmi. Korporacije se bave biznisom, eksploatacijom, ubiranjem profita i njihovo delovanje ugrožava obične ljude širom sveta. Naravno, stranci koji žele da se dosele u napuštene ili naseljene ruralne krajeve, osnuju porodičnu farmu i obrađuju zemljište, itekako su dobrodošli.

Predsednik Pokreta za slobodu, urednik časopisa „Fridom fajt info”.