Стрип је у Србији дванаесто прасе

Да, ја у својим стриповима говорим у властито име. Нема потребе да се кријем иза објективистичке дистанце. Често сам ироничан према властитој личности. Задржавам право да сумњам у све, чак и у себе самога, каже Саша Ракезић, познат по псеудониму Александар Зограф, чија ће изложба у Француском институту у Београду под називом „Живот у стрипу” бити отворена до 29. марта.

Уметник који у југословенској периодици објављује стрипове од 1986. године, а од 2003. има стрип колумну у недељнику „Време”, данас објављује радове у часописима широм света, као књиге стрипова.

У Америци је почео да објављује стрипове почетком деведесетих када је у Европи алтернативни стрип постојао тек у назнакама, а у Француској је присутан од 1999. У Италији већ дуго објављују његове радове, присутан је и у цењеном недељнику „Internazionale”, а објављује и у Пољској, Шпанији, Португалији, Мађарској, Грчкој.

Добитник је и многих награда, од којих је последња „Тодор Манојловић” (2012) за модерни уметнички сензибилитет.

Изложба у Француском институту састоји се од табли  објављених у Француској у две збирке „Половни свет” и „Поздрави из Србије”. Шта је суштина „Половног света”?

–У Француској је колекција мојих стрипова из „Времена” објављена пре неколико година и издавач „L’Association” је предложио назив „Vestiges du monde”, који сам ја касније, преведен као „Половни свет”, употребио као назив за колекцију стрипова објављену код нас, а после тога је и португалско издање тако названо – каже Зограф.

– Дакле, иако га нисам ја смислио, тај назив сасвим добро одсликава неке од мојих интимних опсесија. Постоји нешто као „званична верзија” света у коме живимо, официјелна пројекција веровања о томе ко смо и куда се крећемо. Али, ако желите да трагате за нечим другачијим, можете да дођете до мање очигледне, половне верзије света, на пример, на бувљој пијаци или на ђубришту.

Зограф каже да је главни водич у његовом животу била радозналост и чини му се да није нужно да оде до неког далеког егзотичног краја да би се та радозналост нахранила. Од недавно је почео да лута селима у близини Панчева, где живи. Непрекидно је у трагању за малим, заборављеним бисерима. У „Политици” из тридесетих нашао је репортажу о томе како је чиновник железнице из Суботице упецао рибу од 2,5 килограма и како се толико се обрадовао да је умро од срчаног удара.

–Да је умро пошто је добио милион на лутрији, то би било можда прозаично. Али смрт после једног малог, финог радовања, постоји ли бољи начин да напустите овај свет? Та поезија детаља, то је оно за чиме трагам – каже.

Кад је реч о месту стрипа у Србији данас, Зограф каже да не треба да се заваравамо и да је питање колико још времена треба да прође да би неко уредио стање у култури, а поготово у стрипу који је „дванаесто прасе” или „последња рупа на свирали”.

– Србија је место које је, задубљено у властите фантазме, у приличном раскораку са светом. Мислим да је реално очекивати да такво стање још дуго потраје. Овде још нису изградили ни пристојну аутобуску станицу, а највећи град нема чак ни замисао о метроу који му је, на овом ступњу технологије, неопходан – примећује уметник.

Занимљиво је, међутим, каже он, да су овде, упркос свему, увек постојали људи који креирају стрип и наводи предратни период, када је постојало више десетина стрип аутора у земљи у којој се већина становништва бавила земљорадњом.

– Ми тек откривамо да су стрипови београдских аутора објављивани крајем тридесетих и почетком четрдесетих у многим европским земљама – додаје.

– Управо сам добио писмо једног шведског историчара стрипа који је пронашао стрипове српских аутора објављене у тој земљи током ратних четрдесетих, о чему нисмо знали ништа. Стрип је већ одавно део шире културне сцене. Чак и ако занемаримо Француску, можемо да размотримо пример Белгије, коју од других малих земаља издваја управо богата продукција стрипа.

Александар Зограф се бави и организовањем културних дешавања у родном Панчеву. Од 2002. је радио на интернационалном фестивалу ауторског стрипа „Гррр!”, а после пет година почео серију дешавања под називом „Гррр програм” на којој, уз помоћ скромних средстава, представља стрип ауторе, издаваче и теоретичаре из земље и света. Како оцењује културну сцену Србије и бригу о култури овде?

– Ми смо мала и сиромашна земља, али то не сме да буде оправдање за било какву свињарију. Непоштовање властите културе је врхунска игноранција и против тога се ваља борити. Културна сцена је жива и занимљива, нарочито она која је по страни од корумпираних главних токова. У нашим мањим и већим срединама све углавном зависи од воље и снаге усамљених појединаца. Неки замишљени циљ би био да овде систем ојача толико да може да подржи креативни замајац. То ће довести до преображаја који ће бити дубљи и темељнији него што замишљамо – закључује Александар Зограф.