Борба против криминала и изборних ривала
Бивши шеф кабинета Ивице Дачића Бранко Лазаревић пуштен је јуче да се са слободе брани у предмету у којем се први пут пред државним институцијама расветљавају везе политичких структура и организованог криминала. Лазаревићу је одузет пасош и забрањено да комуницира са одређеним бројем људи што је било довољно да се у политичким круговима отвори велика расправа – има ли међу њима лидера или кандидата за важне функције на предстојећим изборима? И која би још афера наредних недеље из тужилаштва или полиције могла да се изненада премести у изборну кампању.
Док се утврђује да ли је нарко-картел Шарић добијао полицијске дојаве захваљујући политичким везама, у јавности се појављују незваничне информације о детаљима Лазаревићевог саслушања, као и спекулације да би могао да добије статус сведока сарадника у предстојећем процесу. Наводно је Лазаревић казао да је Родољуба Радуловића званог Миша Банана упознао у кабинету Ивице Дачића и да му „изађе у сусрет кад му нешто треба”.
Да ли је Дачић знао да је Радуловић високопозиционирани члан међународног нарко-картела или само човек који се кретао у високим политичким, пословним и интелектуалним круговима у Београду, питање је на које још нема одговора.
Први пут је јавност сазнала за везе Дачића, Бранка Лазаревића са Родољубом Радуловићем званим Миша Банана почетком прошле године, када је процурео документ о тајној акцији „Мародер”. Дачић је одмах признао да је познавао Радуловића, оптуживши врх полиције да га није упозорио на криминалне активности његовог познаника.
Брзо по откривању афере, Радуловић је освануо на потерници Интерпола, а заказано је и прво саслушање Бранка Лазаревића које је без икаквог образложења одложено. Било је то у фебруару прошле године. А онда је годину дана мало ко помињао ову аферу – само су повремено таблоиди на насловним странама подгревали причу. Саслушања Лазаревића су више пута најављивана, заказивана али се „случај комедијант” побринуо да се Лазаревић сретне са истражним органима баш док се изборна кампања захуктава.
Полиција је први пут обавестила тужилаштво о везама Дачићевог кабинета са осумњиченим припадницима клана Дарка Шарића још 13. јануара 2012. године. Тужилаштво је годину дана пре тога имало исказ Милета Јерковића, сведока сарадника, који је сада главни доказ у овом предмету, а цела прича вуче корене још од пре неколико година, када је полиција пресрела неколико прислушкиваних разговора у којима се помињу Лазаревићеви контакти са нарко-картелом.
Зашто се до јуче чекало са саслушањем Лазаревића, питање је на које још нема одговора.
Многи одуговлачење истраге виде и као последицу стања у полицији због којег јавност дуже време негодује и на које је наш лист упорно указивао. И у претходној влади је била јавна тајна да је МУП подељен између ДС-а и СПС-а, иако су свима уста била пуна деполитизоване полиције. То је признао и Дачић рекавши једном приликом да ни у прошлој влади није имао контролу над полицијом. Исто се поновило и када је преузео премијерску палицу у коалицији са СНС-ом. Тада му је контролу преузео Вучић преко тимова за истрагу високих случајева корупције.
Оно што је највише оптерећивало полицију је дугогодишњи сукоб на релацији Ивица Дачић – Милорад Вељовић. Треба нагласити да о постојању овог сукоба никад нису причали ни садашњи премијер, ни директор полиције: напротив, јавно су у неколико наврата негирали постојање лоших односа.
Ипак, извори „Политике” блиски Вељовићу откривају да је први озбиљнији сукоб између Дачића и Вељовића избио у мају 2011. приликом хапшења Радосава Саватијевића Кенета, члана Управног одбора ЕПС-а осумњиченог за малверзације и нелегалне радње у Рударском басену „Колубара”. Дачић је, наводно, тражио да се он не хапси, осим ако покуша да побегне из земље, већ да се „обрађује” у редовној процедури. Сва је прилика да је неко из полицијских структура дојавио Кенету да је под присмотром и да му се спрема хапшење, што је Саватијевића нагнало на бекство. Оперативци су тада звали Вељовића који је дао зелено светло за хапшење, па Кенета хватају на бугарској граници, заједно са звездом Гранда Јеленом Костов.
Прича даље каже да се Дачић жалио Микију Ракићу на Вељовића, јер је Кене ухапшен много пре границе и да, наводно, није ни хтео да бежи из земље. Тражени су снимци од граничне полиције да би се утврдила истина, али су камере некако баш у то време биле покварене. Инспектори су ипак успели да дођу до снимка колубарског магната и плејбоја са Ибарске магистрале на самој граници.
Други, далеко озбиљнији сукоб се десио баш око Бранка Лазаревића, две године раније. Извори блиски Вељовићу тврде да је директор у више наврата упозоравао Дачића на Лазаревића и на неке људе из његовог блиског окружења, наводећи да се не баве баш легалним пословима.
Све је кулминирало на случају шурака Бранка Лазаревића, Николе Димитријевића, за кога је полиција пронашла доказе да је учествовао у прању новца Дарка Шарића. Случај је окончан далеко од очију јавности, тако што је Лазаревићев шурак признао кривицу и добио такозвану наногицу у кућном притвору.
Сам Лазаревић је после тога напустио кабинет у МУП-у и под непознатим околностима отишао на место министра саветника у амбасади Србије у Атини. Појединци тврде да растанак Дачића и Лазаревића није био пријатељски, док други то демантују.
Сукоб између Дачића и Вељовића је после тога тињао, све док у јавност нису процурели документи о везама Дачића и Лазаревића са Мишом Бананом. Није тајна да се касније Дачић најближим сарадницима поверавао да није искључено да Вељовић стоји иза тога, баш као што није тајна ни да је неколико месеци касније, када је „Курир” свакодневно, 28 дана на насловним странама држао Вељовића и његове најближе сараднике, окружење директора полиције сумњичило управо премијера да има неког удела у нападу. Та кампања „Курира” о постојању „полицијске мафије”, да подсетимо, завршена је повлачењем Богдана Пушића са места заменика начелника Управе криминалистичке полиције. Пушића после тога није било у јавности све до прекјуче, када се појавио испред зграде МУП-а, спроводећи управо Бранка Лазаревића на саслушање у тужилаштво.
Постоји школа мишљења по којој се читав низ случајева из полицијско-правосудне сфере сада полако премешта у политичку кампању. Уместо у институцијама, афере се отварају и затварају у новинским текстовима и телевизијским емисијама. Које би афере могле да се нађу у говорима политичких лидера до 16. марта?
Поред већ споменутог Бранка Лазаревића, за Социјалистичку партију Србије (СПС) се везују и случајеви попут издавања просторија у београдској централи странке Дарку Шарићу за потребе ноћног клуба „Ванила”. Затим, СПС се доводи у везу и са истрагом пословања фармацеутске куће „Галеника”, чији је председник Управног одбора Дејан Бацковић, високопозиционирани челник социјалиста.
Иста странка могла би да се суочи и са питањима о пословању њихових запажених финансијера попут Горана Перчевића и Жељка Жунића. О њима се писало већ претходних недеља у контексту оних који су кредитима отежавали пословање Универзал банке којој је на крају одузета дозвола за рад. Уз све то треба додати и увек присутну аферу „Кофер” која је од 2005. године незаобилазна при помињању имена Ивице Дачића, иако је у том случају ослобађајућа судска пресуда одавно донесена, а садашњи премијер је на том суђењу био само сведок.
Нису социјалисти, дабоме, једини којима се замера нешто што би могло да доведе до судског епилога. Њиховог коалиционог партнера Драгана Марковића Палму политички опонент Чедомир Јовановић довео је у везу са убиством новинара Милана Пантића, али је Марковић потом прошао полиграфско тестирање на које је самоиницијативно отишао.
Са друге стране, Марковић није остао дужан Јовановићу. Он је лидера Либерално-демократске партије (ЛДП) поново суочио са старим аргументом који се појављивао и у претходним кампањама: никад до краја расветљеним познанством са Душаном Спасојевићем и Милетом Луковићем, организаторима убиства премијера Зорана Ђинђића.
И Демократској странци (ДС) и њеном лидеру Драгану Ђиласу се много тога замера. Изградња моста на Ади и систем наплате јавног превоза „Бусплус” су већ познати случајеви који су се користили и у претходној предизборној кампањи. Сада се Ђиласу отвара и озбиљан случај попут издавања пословног простора Пионирског града, које потпада под градску управу, фирми „Емоушн”, у чијем власништву Ђилас има битан удео…
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


