Борба против криминала и изборних ривала

Бив­ши шеф ка­би­не­та Иви­це Да­чи­ћа Бран­ко Ла­за­ре­вић пу­штен је ју­че да се са сло­бо­де бра­ни у пред­ме­ту у ко­јем се пр­ви пут пред др­жав­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма ра­све­тља­ва­ју ве­зе по­ли­тич­ких струк­ту­ра и ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла. Ла­за­ре­ви­ћу је од­у­зет па­сош и за­бра­ње­но да ко­му­ни­ци­ра са од­ре­ђе­ним бро­јем љу­ди што је би­ло до­вољ­но да се у по­ли­тич­ким кру­го­ви­ма отво­ри ве­ли­ка рас­пра­ва – има ли ме­ђу њи­ма ли­де­ра или кан­ди­да­та за ва­жне функ­ци­је на пред­сто­је­ћим из­бо­ри­ма? И ко­ја би још афе­ра на­ред­них не­де­ље из ту­жи­ла­штва или по­ли­ци­је мо­гла да се из­не­на­да пре­ме­сти у из­бор­ну кам­па­њу. 

Док се утвр­ђу­је да ли је нар­ко-кар­тел Ша­рић до­би­јао по­ли­циј­ске до­ја­ве за­хва­љу­ју­ћи по­ли­тич­ким ве­за­ма, у јав­но­сти се по­ја­вљу­ју не­зва­нич­не ин­фор­ма­ци­је о де­та­љи­ма Ла­за­ре­ви­ће­вог са­слу­ша­ња, као и спе­ку­ла­ци­је да би мо­гао да до­би­је ста­тус све­до­ка са­рад­ни­ка у пред­сто­је­ћем про­це­су. На­вод­но је Ла­за­ре­вић ка­зао да је Ро­до­љу­ба Ра­ду­ло­ви­ћа зва­ног Ми­ша Ба­на­на упо­знао у ка­би­не­ту Иви­це Да­чи­ћа и да му „иза­ђе у су­срет кад му не­што тре­ба”.  

Да ли је Да­чић знао да је Ра­ду­ло­вић ви­со­ко­по­зи­ци­о­ни­ра­ни члан ме­ђу­на­род­ног нар­ко-кар­те­ла или са­мо чо­век ко­ји се кре­тао у ви­со­ким по­ли­тич­ким, по­слов­ним и ин­те­лек­ту­ал­ним кру­го­ви­ма у Бе­о­гра­ду, пи­та­ње је на ко­је још не­ма од­го­во­ра. 

Пр­ви пут је јав­ност са­зна­ла за ве­зе Да­чи­ћа, Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа са Ро­до­љу­бом Ра­ду­ло­ви­ћем зва­ним Ми­ша Ба­на­на по­чет­ком про­шле го­ди­не, ка­да је про­цу­рео до­ку­мент о тај­ној ак­ци­ји „Ма­ро­дер”. Да­чић је од­мах при­знао да је по­зна­вао Ра­ду­ло­ви­ћа, оп­ту­жив­ши врх по­ли­ци­је да га ни­је упо­зо­рио на кри­ми­нал­не ак­тив­но­сти ње­го­вог по­зна­ни­ка. 

Бр­зо по от­кри­ва­њу афе­ре, Ра­ду­ло­вић је осва­нуо на по­тер­ни­ци Ин­тер­по­ла, а за­ка­за­но је и пр­во са­слу­ша­ње Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа ко­је је без ика­квог обра­зло­же­ња од­ло­же­но. Би­ло је то у фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не. А он­да је го­ди­ну да­на ма­ло ко по­ми­њао ову афе­ру – са­мо су по­вре­ме­но та­бло­и­ди на на­слов­ним стра­на­ма под­гре­ва­ли  при­чу. Са­слу­ша­ња Ла­за­ре­ви­ћа су ви­ше пу­та на­ја­вљи­ва­на, за­ка­зи­ва­на али се „случај комедијант” по­бри­нуо да се Ла­за­ре­вић срет­не са ис­тра­жним ор­га­ни­ма баш док се из­бор­на кам­па­ња за­хук­та­ва. 

По­ли­ци­ја је пр­ви пут оба­ве­сти­ла ту­жи­ла­штво о ве­за­ма Да­чи­ће­вог ка­би­не­та са осум­њи­че­ним при­пад­ни­ци­ма кла­на Дар­ка Ша­ри­ћа још 13. ја­ну­а­ра 2012. го­ди­не. Ту­жи­ла­штво је го­ди­ну да­на пре то­га има­ло ис­каз Ми­ле­та Јер­ко­ви­ћа, све­до­ка са­рад­ни­ка, ко­ји је са­да глав­ни до­каз у овом пред­ме­ту, а це­ла при­ча ву­че ко­ре­не још од пре не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да је по­ли­ци­ја пре­сре­ла не­ко­ли­ко при­слу­шки­ва­них раз­го­во­ра у ко­ји­ма се по­ми­њу Ла­за­ре­ви­ће­ви кон­так­ти са нар­ко-кар­те­лом. 

За­што се до ју­че че­ка­ло са са­слу­ша­њем Ла­за­ре­ви­ћа, пи­та­ње је на ко­је још не­ма од­го­во­ра. 

Мно­ги оду­го­вла­че­ње ис­тра­ге ви­де и као по­сле­ди­цу ста­ња у по­ли­ци­ји због ко­јег јав­ност ду­же вре­ме не­го­ду­је и на ко­је је наш лист упор­но ука­зи­вао. И у прет­ход­ној вла­ди је би­ла јав­на тај­на да је МУП по­де­љен из­ме­ђу ДС-а и СПС-а, иако су сви­ма уста би­ла пу­на де­по­ли­ти­зо­ва­не по­ли­ци­је. То је при­знао и Да­чић ре­кав­ши јед­ном при­ли­ком да ни у про­шлој вла­ди ни­је имао кон­тро­лу над по­ли­ци­јом. Исто се по­но­ви­ло и ка­да је пре­у­зео пре­ми­јер­ску па­ли­цу у ко­а­ли­ци­ји са СНС-ом. Та­да му је кон­тро­лу пре­у­зео Ву­чић пре­ко ти­мо­ва за ис­тра­гу ви­со­ких слу­ча­је­ва ко­руп­ци­је. 

Оно што је нај­ви­ше оп­те­ре­ћи­ва­ло по­ли­ци­ју је ду­го­го­ди­шњи су­коб на ре­ла­ци­ји Иви­ца Да­чић – Ми­ло­рад Ве­љо­вић. Тре­ба на­гла­си­ти да о по­сто­ја­њу овог су­ко­ба ни­кад ни­су при­ча­ли ни са­да­шњи пре­ми­јер, ни ди­рек­тор по­ли­ци­је: на­про­тив, јав­но су у не­ко­ли­ко на­вра­та не­ги­ра­ли по­сто­ја­ње ло­ших од­но­са. 

Ипак, из­во­ри „По­ли­ти­ке” бли­ски Ве­љо­ви­ћу от­кри­ва­ју да је пр­ви озбиљ­ни­ји су­коб из­ме­ђу Да­чи­ћа и Ве­љо­ви­ћа из­био у ма­ју 2011. при­ли­ком хап­ше­ња Ра­до­са­ва Са­ва­ти­је­ви­ћа Ке­не­та, чла­на Управ­ног од­бо­ра ЕПС-а осум­њи­че­ног за мал­вер­за­ци­је и не­ле­гал­не рад­ње у Ру­дар­ском ба­се­ну „Ко­лу­ба­ра”. Да­чић је, на­вод­но, тра­жио да се он не хап­си, осим ако по­ку­ша да по­бег­не из зе­мље, већ да се „об­ра­ђу­је” у ре­дов­ној про­це­ду­ри. Сва је при­ли­ка да је не­ко из по­ли­циј­ских струк­ту­ра до­ја­вио Ке­не­ту да је под при­смо­тром и да му се спре­ма хап­ше­ње, што је Са­ва­ти­је­ви­ћа на­гна­ло на бек­ство. Опе­ра­тив­ци су та­да зва­ли Ве­љо­ви­ћа ко­ји је дао зе­ле­но све­тло за хап­ше­ње, па Ке­не­та хва­та­ју на бу­гар­ској гра­ни­ци, за­јед­но са зве­здом Гран­да Је­ле­ном Ко­стов. 

При­ча да­ље ка­же да се Да­чић жа­лио Ми­ки­ју Ра­ки­ћу на Ве­љо­ви­ћа, јер је Ке­не ухап­шен мно­го пре гра­ни­це и да, на­вод­но, ни­је ни хтео да бе­жи из зе­мље. Тра­же­ни су сним­ци од гра­нич­не по­ли­ци­је да би се утвр­ди­ла исти­на, али су ка­ме­ре не­ка­ко баш у то вре­ме би­ле по­ква­ре­не. Ин­спек­то­ри су ипак ус­пе­ли да до­ђу до сним­ка ко­лу­бар­ског маг­на­та и плеј­бо­ја са Ибар­ске ма­ги­стра­ле на са­мој гра­ни­ци. 

Дру­ги, да­ле­ко озбиљ­ни­ји су­коб се де­сио баш око Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, две го­ди­не ра­ни­је. Из­во­ри бли­ски Ве­љо­ви­ћу твр­де да је ди­рек­тор у ви­ше на­вра­та упо­зо­ра­вао Да­чи­ћа на Ла­за­ре­ви­ћа и на не­ке љу­де из ње­го­вог бли­ског окру­же­ња, на­во­де­ћи да се не ба­ве баш ле­гал­ним по­сло­ви­ма. 

Све је кул­ми­ни­ра­ло на слу­ча­ју шу­ра­ка Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, Ни­ко­ле Ди­ми­три­је­ви­ћа, за ко­га је по­ли­ци­ја про­на­шла до­ка­зе да је уче­ство­вао у пра­њу нов­ца Дар­ка Ша­ри­ћа. Слу­чај је окон­чан да­ле­ко од очи­ју јав­но­сти, та­ко што је Ла­за­ре­ви­ћев шу­рак при­знао кри­ви­цу и до­био та­ко­зва­ну на­но­ги­цу у кућ­ном при­тво­ру. 

Сам Ла­за­ре­вић је по­сле то­га на­пу­стио ка­би­нет у МУП-у и под не­по­зна­тим окол­но­сти­ма оти­шао на ме­сто ми­ни­стра са­вет­ни­ка у ам­ба­са­ди Ср­би­је у Ати­ни. По­је­дин­ци твр­де да ра­ста­нак Да­чи­ћа и Ла­за­ре­ви­ћа ни­је био при­ја­тељ­ски, док дру­ги то де­ман­ту­ју. 

Су­коб из­ме­ђу Да­чи­ћа и Ве­љо­ви­ћа је по­сле то­га ти­њао, све док у јав­ност ни­су про­цу­ре­ли до­ку­мен­ти о ве­за­ма Да­чи­ћа и Ла­за­ре­ви­ћа са Ми­шом Ба­на­ном. Ни­је тај­на да се ка­сни­је Да­чић нај­бли­жим са­рад­ни­ци­ма по­ве­ра­вао да ни­је ис­кљу­че­но да Ве­љо­вић сто­ји иза то­га, баш као што ни­је тај­на ни да је не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је, ка­да је „Ку­рир” сва­ко­днев­но, 28 да­на на на­слов­ним стра­на­ма др­жао Ве­љо­ви­ћа и ње­го­ве нај­бли­же са­рад­ни­ке, окру­же­ње ди­рек­то­ра по­ли­ци­је сум­њи­чи­ло упра­во пре­ми­је­ра да има не­ког уде­ла у на­па­ду. Та кам­па­ња „Ку­ри­ра” о по­сто­ја­њу „по­ли­циј­ске ма­фи­је”, да под­се­ти­мо, за­вр­ше­на је по­вла­че­њем Бог­да­на Пу­ши­ћа са ме­ста за­ме­ни­ка на­чел­ни­ка Упра­ве кри­ми­на­ли­стич­ке по­ли­ци­је. Пу­ши­ћа по­сле то­га ни­је би­ло у јав­но­сти све до пре­кју­че, ка­да се по­ја­вио ис­пред згра­де МУП-а, спро­во­де­ћи упра­во Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа на са­слу­ша­ње у ту­жи­ла­штво. 

По­сто­ји шко­ла ми­шље­ња по ко­јој се чи­тав низ слу­ча­је­ва из по­ли­циј­ско-пра­во­суд­не сфе­ре са­да по­ла­ко пре­ме­шта у по­ли­тич­ку кам­па­њу. Уме­сто у ин­сти­ту­ци­ја­ма, афе­ре се отва­ра­ју и за­тва­ра­ју у но­вин­ским тек­сто­ви­ма и те­ле­ви­зиј­ским еми­си­ја­ма. Ко­је би афе­ре мо­гле да се на­ђу у го­во­ри­ма по­ли­тич­ких ли­де­ра до 16. мар­та? 

По­ред већ спо­ме­ну­тог Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, за Со­ци­ја­ли­стич­ку пар­ти­ју Ср­би­је (СПС) се ве­зу­ју и слу­ча­је­ви по­пут из­да­ва­ња про­сто­ри­ја у бе­о­град­ској цен­тра­ли стран­ке Дар­ку Ша­ри­ћу за по­тре­бе ноћ­ног клу­ба „Ва­ни­ла”. За­тим, СПС се до­во­ди у ве­зу и са ис­тра­гом по­сло­ва­ња фар­ма­це­ут­ске ку­ће „Га­ле­ни­ка”, чи­ји је пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Де­јан Бац­ко­вић, ви­со­ко­по­зи­ци­о­ни­ра­ни чел­ник со­ци­ја­ли­ста. 

Иста стран­ка мо­гла би да се су­о­чи и са пи­та­њи­ма о по­сло­ва­њу њи­хо­вих за­па­же­них фи­нан­си­је­ра по­пут Го­ра­на Пер­че­ви­ћа и Жељ­ка Жу­ни­ћа. О њи­ма се пи­са­ло већ прет­ход­них не­де­ља у кон­тек­сту оних ко­ји су кре­ди­ти­ма оте­жа­ва­ли по­сло­ва­ње Уни­вер­зал бан­ке ко­јој је на кра­ју од­у­зе­та до­зво­ла за рад. Уз све то тре­ба до­да­ти и увек при­сут­ну афе­ру „Ко­фер” ко­ја је од 2005. го­ди­не не­за­о­би­ла­зна при по­ми­ња­њу име­на Иви­це Да­чи­ћа, иако је у том слу­ча­ју осло­ба­ђа­ју­ћа суд­ска пре­су­да одав­но до­не­се­на, а са­да­шњи пре­ми­јер је на том су­ђе­њу био са­мо све­док. 

Ни­су со­ци­ја­ли­сти, да­бо­ме, је­ди­ни ко­ји­ма се за­ме­ра не­што што би мо­гло да до­ве­де до суд­ског епи­ло­га. Њи­хо­вог ко­а­ли­ци­о­ног парт­не­ра Дра­га­на Мар­ко­ви­ћа Пал­му по­ли­тич­ки опо­нент Че­до­мир Јо­ва­но­вић до­вео је у ве­зу са уби­ством но­ви­на­ра Ми­ла­на Пан­ти­ћа, али је Мар­ко­вић по­том про­шао по­ли­граф­ско те­сти­ра­ње на ко­је је са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но оти­шао.

Са дру­ге стра­не, Мар­ко­вић ни­је остао ду­жан Јо­ва­но­ви­ћу. Он је ли­де­ра Ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ске пар­ти­је (ЛДП) по­но­во су­о­чио са ста­рим ар­гу­мен­том ко­ји се по­ја­вљи­вао и у прет­ход­ним кам­па­ња­ма: ни­кад до кра­ја ра­све­тље­ним по­знан­ством са Ду­ша­ном Спа­со­је­ви­ћем и Ми­ле­том Лу­ко­ви­ћем, ор­га­ни­за­то­ри­ма уби­ства пре­ми­је­ра Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. 

И Де­мо­крат­ској стран­ци (ДС) и ње­ном ли­де­ру Дра­га­ну Ђи­ла­су се мно­го то­га за­ме­ра. Из­град­ња мо­ста на Ади и си­стем на­пла­те јав­ног пре­во­за „Бу­сплус” су већ по­зна­ти слу­ча­је­ви ко­ји су се ко­ри­сти­ли и у прет­ход­ној пред­из­бор­ној кам­па­њи. Са­да се Ђи­ла­су отва­ра и озби­љан слу­чај по­пут из­да­ва­ња по­слов­ног про­сто­ра Пи­о­нир­ског гра­да, ко­је пот­па­да под град­ску упра­ву, фир­ми „Емо­ушн”, у чи­јем вла­сни­штву Ђи­лас има би­тан удео…