У два спорта на три олимпијаде

Иако нашег спортског великана Ђорђа Перишића љубитељи ватерпола памте као члана златне генерације из Мексика 1968, помало је заборављено да је каријеру почео као пливач. Важио је за једног од најбољих у Европи, а на Олимпијским играма у Риму, као деветнаестогодишњак, стигао је најдаље од свих наших пливача, до полуфинала на 200 метара прсно. Како је сазревао, бивао је све бољи, побеђивао је на мањим такмичењима најбоље светске „прсаше”, али после погибије тренера Бориса Шканате у саобраћајној несрећи, прелази у ватерполо и постаје спортска легенда за сва времена.

Данас проводи срећне пензионерске дане, мада је још активан као функционер Европских олимпијских комитета, одлази на базен на Бањицу, виђа се са другарима, како каже, „спортском рајом” и станује на Врачару, у Његошевој улици.

– А да у чијој би друго? – шали се овај Которанин.

Када се уђе у мирне пензионерске дане, онда се више прича о анегдотама које су пратиле велика такмичења, него о медаљама и резултатима. Хоби му је писање, па своја сећања комбинује са подацима и статистиком тако да из те стваралачке комбинације настају вредне књиге „Наши олимпијци од Стокхолма до Солт Лејк Ситија”, „Опстанак и повратак” о времену санкција према нашим спортистима и најновија „Сто година на Олимпијским играма 1912–2012”. Ова последња не обилује по описима догодовштина изван арене, али је изузетно значајна зато што су у њој побројани сви наши учесници и освајачи медаља од Краљевине Србије преко различитих државних и друштвених уређења Југославије до данашње Републике Србије.

У разговору за „Магазин” открива да увелико ради на новој књизи о о нашој златној ватерполо генерацији из шездесетих година прошлог века, којој је и сам припадао. Радни наслов јесте „Од сребра у Токију до злата у Мексику”, а описује два велика такмичења –Олимпијаду у Јапану 1964, на којој је југословенска репрезентација освојила сребро, а затим и златну, четири године касније на америчком континенту.

Југославија је потом била најбоља у Лос Анђелесу 1984, и Сеулу 1988, али златни тим из Мексика остаће упамћен као први који је златом уписао ватерполо на просторима где је постао један од најбољих и свакако најтрофејнији тимски олимпијски спорт. Да подсетимо старије читаоце да су тог далеког 25. октобра 1968.године драматичну победу у продужецима над Совјетским Савезом, осим Перишића извојевали Озрен Боначић, Дејан Дабовић, Здравко Хебел, Зоран Јанковић, Роналд Лопатни, Урош Маровић, Мирослав Пољак, Мирко Сандић, Карло Стипанић и Иво Трумбић, сви из Партизана и загребачке Младости.

Перишић нам каже да ће књига обиловати анегдотама и да је он на себе преузео задатак да напише већи део, а остали чланови репрезентација ће додати своја виђења, свако из свог угла. Шесторица Загрепчана и нажалост само двојица Београђана, Перишић и Дабовић, јер Маровић, Сандић и Јанковић нису више међу живима.

Та идеја да се сећања из једног лепог времена пренесу на папир настала је спонтано, током дружења у Загребу и Београду, која су постала редовна. Раније су се ватерполо великани, окупљали на округле годишњице, на 10, 20, 30 година, а сада, како их је све мање, виђају се редовно, једне године у Београду, следеће у Загребу, а и кошаркаши су почели да их копирају.

Та књига ће се завршити једним догађајем од 6. новембра 1968,на пријему код Тита у Белом двору,који је приређен за освајаче медаља, о којем се до сада није писало и за њега се практично и не зна.

– На самом пријему били смо изузетно повређени, и ми и кошаркаши који су освојили „сребро”, јер смо били дискриминисани у односу на индивидуалне спортисте. Они су били много боље вредновани и награђени него ми.Пливачица Ђурђа Бједов је добила дијамантски брош од Јованке, Церар дијамантску дугмад за кошуљу, рвачи Симић и Хорват,који су донели сребро, и освајач бронзе боксер Вујин, златне сатове. Нама и кошаркашима поделили су Титову слику у сребрном оквиру, што нас је поприлично наљутило и хтели смо да напустимо церемонију. Обавестили смо нашег савезног капитена Александра Сајферта да желимо да одемо из Белог двора ако Олимпијски комитет не исправи грешку. У разговору са присутном делегацијом Олимпијског комитета на крају смо се договорили да останемо, али да се истог дана, на следећем пријему који је био заказан у Народној скупштини Србије ова грешка исправи. Тражили смо златне сатове за сваког члана репрезентације и новчану награду од милион динара, као за индивидуалне спортисте, а за кошаркаше, као освајаче сребрне медаље, по 750.000 динара. „Чекамо на вашу одлуку у Скадарлији” – преноси Перишић атмосферу са пријема. 

Пријем у Белом двору се тако ипак коректно завршио, а голман Стипанић и наш саговорник Ђорђе Перишић замолили су Тита за фотографију. Нашалили су се рекавши: „Требаће нам, идемо у војску”, и он је ту шалу прихватио. Затим су ватерполисти отишли у кафану „Два јелена” да сачекају одговор на њихове захтеве. Четири црна „мерцедеса” су долазила у два наврата у Скадарлију, са различитим понудама, али тек 15 минута пред почетак заказане свечаности захтеви су им испуњени. Сећајући се данас тог времена наш саговорник не може да се не запита шта је све могло да се деси са њиховим каријерама, јер је у то доба таква побуна била доста храбра без обзира што су кући донели златну медаљу. Сећа се и панике у Белом двору која је завладала међу функционерима, убеђивања, игра живаца, али такви су били, млади, храбри, поносни на свој успех и нису желели да попусте. 

Та епизода као да је за Перишића добила прави значај много година касније, када је као шеф наше олимпијске експедиције био на Олимпијадиу Грчкој. Тамо је и на делу могао да се увери како неке земље величају своје спортисте и уздижу их у ранг националних хероја.

– После првог дана такмичења Грци су се највише радовали и то захваљујући једном Казахстану који је наступао за Грчку и освојио злато у џуду. Сутрадан је његова слика била на насловним странама свих новина, а од државе добио је доживотну плату у рангу генерала грчке војске. Као шеф мисије СЦГ у сусретима са члановима делегација Русије, Пољске и других, углавном источноевропских земаља, детаљно сам се упознао како су они решили статус спортиста освајача златних медаља на олимпијадама – прича Перишић

По повратку кући направио је сличан пројекат и предложио да се таква пракса устали код нас и за дивно чудо наишао је на добар пријем и разумевање тадашње српске владе, тако да су 2006. и 2007. донете уредбе, па су и наши спортисти почели да примају национална признања за изузетне резултате већ на Олимпијади у Пекингу. Касније се таква правила проширила и на светска и европска првенства, Дејвис куп, шаховску олимпијаду и параолимпијце. 

Како један успешан спортиста и спортски и државни функционер, једно време је био и министар спорта у савезној влади, проводи пензионерске дане:

– Све сам посветио себи и наравно породици. Без пливања, дружења и путовања ни данас не могу. Богат сам не са парама већ са кругом људи са којима се дружим и по ономе што сам урадио. Сада све радим из забаве. У слободно време бавим се писањем, разоткривам тајне које су остале сакривене, о неким изборима за чланове Међународног олимпијског комитета из Југославије, за председнике ЈОК-а, али то нећу објављивати, нека остане за нека друга времена – најављује Перишић.

Почетком године поново је изабран на још један четворогодишњи мандат у асоцијацији Европских олимпијских комитета, која окупља 49 национална савеза. Та функција захтева и да пет шест пута годишње одлази на професионална путовања, али су му милија она која проводи на Родосу са супругом Горданом. Ово грчко острво је брачном пару Перишић последњих осам година најомиљенија дестинација. 

Ђорђе се пензионисао са функције генералног секретара Олимпијског комитета, а Гордана је радила у државној управи. Син Дејан је координатор за домаћа такмичења у Ватерполо савезу Србије и члан је Комитета европске пливачке федерације за ватерполо, а до своје 24 године играо је такође ватерполо за Партизан и догурао до првог тима, освојивши велики број трофеја.

– Он је веома успешан и има најјачу биографију у породици – каже Ђорђе и открива нам своју формулу успеха и као спортисте и као успешног пословног човек у туризму и спортског функционера..

Пре свега успео сам због своје упорности, поставио сам циљ у спорту и раду, настојао да будем здрав, да живим у складној породици. Не треба журити, али је важно кренути на време да би се нешто постигло, закључује наш саговорник.

---------------------------------------------------

Ривалитет и маспок

Ривалитет Партизана и загребачке Младости настао је у доба маспокрета,па ни једнима ни другима није било лако на гостовањима. Ипак , у то доба није био богат календар такмичења као сада, али је у престижном Купу шампиона Перишић одиграо 12 узастопних сезона од 1963, и освојио чак шест европских титула са Партизаном. Занимљиво је да је три сезоне у Купу шампиона Партизан играо у Загребу, јер је затворени базен на Ташмајдану отворен тек 1968. године. Пред загребачком публиком освојио је прве две титуле. Партизан је у четири сезоне (1963–1966), од 12 могућих домаћих и европских титула, освојио девет, а у три сезоне (1973–1975), од девет могућих, освојио осам титула. 

---------------------------------------------------

Цртице за биографију

Ђорђе Перишић рођен је 6.маја 1941. у Котору, где је завршио основну школу, а гимназију и Правни факултет у Београду. У Котору је проводио детињство, а највише се сећа такмичења са другарима, фудбала и кошаркеу јесен и пролеће, летњих купања у базену и „главомета” у порти Цркве Светог Трифуна. Волео је да летује на континенту, на рекама и планинама. Већ са 14 година почео је да се такмичи, а са 16 година освојио је у пливању друго место на Јуниорском првенству Југославије и био је седми у сениорској конкуренцији.  

Као пливач, од 1959. до 1963, освајао је титуле првака Југославије у дисциплинама 100 и 200 метара прсно. Учествовао је на Олимпијади у Риму 1960, Универзијади у Софији и Медитеранским играма у Напуљу 1963, а као ватерполиста био је учесник још две олимпијаде, у Мексику и Минхену. Цео радни век провео је у спорту и туризму. Обављао је бројне функције у Ватерполо савезу, Олимпијском комитету, а од 1992 до 1993. био је министар спорта у савезној влади. Добитник је многих признања, Октобарске награде града Београда, Ордена рада СФРЈ, Ордена Међународног олимпијског комитета...