U dva sporta na tri olimpijade

Iako našeg sportskog velikana Đorđa Perišića ljubitelji vaterpola pamte kao člana zlatne generacije iz Meksika 1968, pomalo je zaboravljeno da je karijeru počeo kao plivač. Važio je za jednog od najboljih u Evropi, a na Olimpijskim igrama u Rimu, kao devetnaestogodišnjak, stigao je najdalje od svih naših plivača, do polufinala na 200 metara prsno. Kako je sazrevao, bivao je sve bolji, pobeđivao je na manjim takmičenjima najbolje svetske „prsaše”, ali posle pogibije trenera Borisa Škanate u saobraćajnoj nesreći, prelazi u vaterpolo i postaje sportska legenda za sva vremena.

Danas provodi srećne penzionerske dane, mada je još aktivan kao funkcioner Evropskih olimpijskih komiteta, odlazi na bazen na Banjicu, viđa se sa drugarima, kako kaže, „sportskom rajom” i stanuje na Vračaru, u Njegoševoj ulici.

– A da u čijoj bi drugo? – šali se ovaj Kotoranin.

Kada se uđe u mirne penzionerske dane, onda se više priča o anegdotama koje su pratile velika takmičenja, nego o medaljama i rezultatima. Hobi mu je pisanje, pa svoja sećanja kombinuje sa podacima i statistikom tako da iz te stvaralačke kombinacije nastaju vredne knjige „Naši olimpijci od Stokholma do Solt Lejk Sitija”, „Opstanak i povratak” o vremenu sankcija prema našim sportistima i najnovija „Sto godina na Olimpijskim igrama 1912–2012”. Ova poslednja ne obiluje po opisima dogodovština izvan arene, ali je izuzetno značajna zato što su u njoj pobrojani svi naši učesnici i osvajači medalja od Kraljevine Srbije preko različitih državnih i društvenih uređenja Jugoslavije do današnje Republike Srbije.

U razgovoru za „Magazin” otkriva da uveliko radi na novoj knjizi o o našoj zlatnoj vaterpolo generaciji iz šezdesetih godina prošlog veka, kojoj je i sam pripadao. Radni naslov jeste „Od srebra u Tokiju do zlata u Meksiku”, a opisuje dva velika takmičenja –Olimpijadu u Japanu 1964, na kojoj je jugoslovenska reprezentacija osvojila srebro, a zatim i zlatnu, četiri godine kasnije na američkom kontinentu.

Jugoslavija je potom bila najbolja u Los Anđelesu 1984, i Seulu 1988, ali zlatni tim iz Meksika ostaće upamćen kao prvi koji je zlatom upisao vaterpolo na prostorima gde je postao jedan od najboljih i svakako najtrofejniji timski olimpijski sport. Da podsetimo starije čitaoce da su tog dalekog 25. oktobra 1968.godine dramatičnu pobedu u produžecima nad Sovjetskim Savezom, osim Perišića izvojevali Ozren Bonačić, Dejan Dabović, Zdravko Hebel, Zoran Janković, Ronald Lopatni, Uroš Marović, Miroslav Poljak, Mirko Sandić, Karlo Stipanić i Ivo Trumbić, svi iz Partizana i zagrebačke Mladosti.

Perišić nam kaže da će knjiga obilovati anegdotama i da je on na sebe preuzeo zadatak da napiše veći deo, a ostali članovi reprezentacija će dodati svoja viđenja, svako iz svog ugla. Šestorica Zagrepčana i nažalost samo dvojica Beograđana, Perišić i Dabović, jer Marović, Sandić i Janković nisu više među živima.

Ta ideja da se sećanja iz jednog lepog vremena prenesu na papir nastala je spontano, tokom druženja u Zagrebu i Beogradu, koja su postala redovna. Ranije su se vaterpolo velikani, okupljali na okrugle godišnjice, na 10, 20, 30 godina, a sada, kako ih je sve manje, viđaju se redovno, jedne godine u Beogradu, sledeće u Zagrebu, a i košarkaši su počeli da ih kopiraju.

Ta knjiga će se završiti jednim događajem od 6. novembra 1968,na prijemu kod Tita u Belom dvoru,koji je priređen za osvajače medalja, o kojem se do sada nije pisalo i za njega se praktično i ne zna.

– Na samom prijemu bili smo izuzetno povređeni, i mi i košarkaši koji su osvojili „srebro”, jer smo bili diskriminisani u odnosu na individualne sportiste. Oni su bili mnogo bolje vrednovani i nagrađeni nego mi.Plivačica Đurđa Bjedov je dobila dijamantski broš od Jovanke, Cerar dijamantsku dugmad za košulju, rvači Simić i Horvat,koji su doneli srebro, i osvajač bronze bokser Vujin, zlatne satove. Nama i košarkašima podelili su Titovu sliku u srebrnom okviru, što nas je poprilično naljutilo i hteli smo da napustimo ceremoniju. Obavestili smo našeg saveznog kapitena Aleksandra Sajferta da želimo da odemo iz Belog dvora ako Olimpijski komitet ne ispravi grešku. U razgovoru sa prisutnom delegacijom Olimpijskog komiteta na kraju smo se dogovorili da ostanemo, ali da se istog dana, na sledećem prijemu koji je bio zakazan u Narodnoj skupštini Srbije ova greška ispravi. Tražili smo zlatne satove za svakog člana reprezentacije i novčanu nagradu od milion dinara, kao za individualne sportiste, a za košarkaše, kao osvajače srebrne medalje, po 750.000 dinara. „Čekamo na vašu odluku u Skadarliji” – prenosi Perišić atmosferu sa prijema. 

Prijem u Belom dvoru se tako ipak korektno završio, a golman Stipanić i naš sagovornik Đorđe Perišić zamolili su Tita za fotografiju. Našalili su se rekavši: „Trebaće nam, idemo u vojsku”, i on je tu šalu prihvatio. Zatim su vaterpolisti otišli u kafanu „Dva jelena” da sačekaju odgovor na njihove zahteve. Četiri crna „mercedesa” su dolazila u dva navrata u Skadarliju, sa različitim ponudama, ali tek 15 minuta pred početak zakazane svečanosti zahtevi su im ispunjeni. Sećajući se danas tog vremena naš sagovornik ne može da se ne zapita šta je sve moglo da se desi sa njihovim karijerama, jer je u to doba takva pobuna bila dosta hrabra bez obzira što su kući doneli zlatnu medalju. Seća se i panike u Belom dvoru koja je zavladala među funkcionerima, ubeđivanja, igra živaca, ali takvi su bili, mladi, hrabri, ponosni na svoj uspeh i nisu želeli da popuste. 

Ta epizoda kao da je za Perišića dobila pravi značaj mnogo godina kasnije, kada je kao šef naše olimpijske ekspedicije bio na Olimpijadiu Grčkoj. Tamo je i na delu mogao da se uveri kako neke zemlje veličaju svoje sportiste i uzdižu ih u rang nacionalnih heroja.

– Posle prvog dana takmičenja Grci su se najviše radovali i to zahvaljujući jednom Kazahstanu koji je nastupao za Grčku i osvojio zlato u džudu. Sutradan je njegova slika bila na naslovnim stranama svih novina, a od države dobio je doživotnu platu u rangu generala grčke vojske. Kao šef misije SCG u susretima sa članovima delegacija Rusije, Poljske i drugih, uglavnom istočnoevropskih zemalja, detaljno sam se upoznao kako su oni rešili status sportista osvajača zlatnih medalja na olimpijadama – priča Perišić

Po povratku kući napravio je sličan projekat i predložio da se takva praksa ustali kod nas i za divno čudo naišao je na dobar prijem i razumevanje tadašnje srpske vlade, tako da su 2006. i 2007. donete uredbe, pa su i naši sportisti počeli da primaju nacionalna priznanja za izuzetne rezultate već na Olimpijadi u Pekingu. Kasnije se takva pravila proširila i na svetska i evropska prvenstva, Dejvis kup, šahovsku olimpijadu i paraolimpijce. 

Kako jedan uspešan sportista i sportski i državni funkcioner, jedno vreme je bio i ministar sporta u saveznoj vladi, provodi penzionerske dane:

– Sve sam posvetio sebi i naravno porodici. Bez plivanja, druženja i putovanja ni danas ne mogu. Bogat sam ne sa parama već sa krugom ljudi sa kojima se družim i po onome što sam uradio. Sada sve radim iz zabave. U slobodno vreme bavim se pisanjem, razotkrivam tajne koje su ostale sakrivene, o nekim izborima za članove Međunarodnog olimpijskog komiteta iz Jugoslavije, za predsednike JOK-a, ali to neću objavljivati, neka ostane za neka druga vremena – najavljuje Perišić.

Početkom godine ponovo je izabran na još jedan četvorogodišnji mandat u asocijaciji Evropskih olimpijskih komiteta, koja okuplja 49 nacionalna saveza. Ta funkcija zahteva i da pet šest puta godišnje odlazi na profesionalna putovanja, ali su mu milija ona koja provodi na Rodosu sa suprugom Gordanom. Ovo grčko ostrvo je bračnom paru Perišić poslednjih osam godina najomiljenija destinacija. 

Đorđe se penzionisao sa funkcije generalnog sekretara Olimpijskog komiteta, a Gordana je radila u državnoj upravi. Sin Dejan je koordinator za domaća takmičenja u Vaterpolo savezu Srbije i član je Komiteta evropske plivačke federacije za vaterpolo, a do svoje 24 godine igrao je takođe vaterpolo za Partizan i dogurao do prvog tima, osvojivši veliki broj trofeja.

– On je veoma uspešan i ima najjaču biografiju u porodici – kaže Đorđe i otkriva nam svoju formulu uspeha i kao sportiste i kao uspešnog poslovnog čovek u turizmu i sportskog funkcionera..

Pre svega uspeo sam zbog svoje upornosti, postavio sam cilj u sportu i radu, nastojao da budem zdrav, da živim u skladnoj porodici. Ne treba žuriti, ali je važno krenuti na vreme da bi se nešto postiglo, zaključuje naš sagovornik.

---------------------------------------------------

Rivalitet i maspok

Rivalitet Partizana i zagrebačke Mladosti nastao je u doba maspokreta,pa ni jednima ni drugima nije bilo lako na gostovanjima. Ipak , u to doba nije bio bogat kalendar takmičenja kao sada, ali je u prestižnom Kupu šampiona Perišić odigrao 12 uzastopnih sezona od 1963, i osvojio čak šest evropskih titula sa Partizanom. Zanimljivo je da je tri sezone u Kupu šampiona Partizan igrao u Zagrebu, jer je zatvoreni bazen na Tašmajdanu otvoren tek 1968. godine. Pred zagrebačkom publikom osvojio je prve dve titule. Partizan je u četiri sezone (1963–1966), od 12 mogućih domaćih i evropskih titula, osvojio devet, a u tri sezone (1973–1975), od devet mogućih, osvojio osam titula. 

---------------------------------------------------

Crtice za biografiju

Đorđe Perišić rođen je 6.maja 1941. u Kotoru, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu. U Kotoru je provodio detinjstvo, a najviše se seća takmičenja sa drugarima, fudbala i košarkeu jesen i proleće, letnjih kupanja u bazenu i „glavometa” u porti Crkve Svetog Trifuna. Voleo je da letuje na kontinentu, na rekama i planinama. Već sa 14 godina počeo je da se takmiči, a sa 16 godina osvojio je u plivanju drugo mesto na Juniorskom prvenstvu Jugoslavije i bio je sedmi u seniorskoj konkurenciji.  

Kao plivač, od 1959. do 1963, osvajao je titule prvaka Jugoslavije u disciplinama 100 i 200 metara prsno. Učestvovao je na Olimpijadi u Rimu 1960, Univerzijadi u Sofiji i Mediteranskim igrama u Napulju 1963, a kao vaterpolista bio je učesnik još dve olimpijade, u Meksiku i Minhenu. Ceo radni vek proveo je u sportu i turizmu. Obavljao je brojne funkcije u Vaterpolo savezu, Olimpijskom komitetu, a od 1992 do 1993. bio je ministar sporta u saveznoj vladi. Dobitnik je mnogih priznanja, Oktobarske nagrade grada Beograda, Ordena rada SFRJ, Ordena Međunarodnog olimpijskog komiteta...