Само један магарац не иде у биоскоп „Славуј”

Лесковац – Маја 1938. године „Политика” је писала: „Да ли ће Лесковчани гледати себе на филму захваљујући свом предузимљивом земљаку Славују?”

Готово је извесно да ће Лесковчани у скорој будућности видети филм о животу свог града између два светска рата. У то време у граду на Ветерници исписивана је занимљива историја друштвеног, кафанског и индустријског живота, због чега је и добио име Српски Манчестер. Приче и емоције старог Лесковца биће пренете на филмску траку захваљујући једном другом предузимљивом Лесковчанину – новинару, продуценту и сценаристи Звонимиру Шимунецу који последњих година живи у Атини. Филм ће бити снимљен у продукцији куће „Интермедија нетворк”, чије остварење „Монтевидео, видимо се” ових дана пуни биоскопске сале. Како је најављено, за потребе филма биће изграђен филмски град код стадиона ФК „Дубочица”, који ће касније имати туристичку намену.

На ауторима филма је да одаберу најзанимљивије приче о Лесковцу из тог времена, али једна од њих свакако заслужује да буде отргнута од заборава. То је прича о култном биоскопу„Славуј” који је радио од 1920. до 1948. године, када је власнику Драгутину Станковићу – Драгију Славују национализована целокупна имовина.

Дању је то била кафана с великом баштом, са много столова, столица и цвећа, а увече биоскоп у којем су приказивана најзначајнија европска остварења тог периода. Оснивач је Душан Станковић Славуј који је путовао у Француску у којој је видео биоскоп. По повратку је набавио апаратуру за приказивање филмова и у својој кафани отворио биоскоп који је наследио и унапредио његов син Драгутин, познатији као Драги Славуј.

Драгијева кћерка Љиљана Миленковић, с породичним надимком Славујка, прича за „Политику” да је њен отац био виспрен и продуховљен човек који је привлачио публику која је долазила у њихов биоскоп „Пивница и тон кино Славуј”.

– Ми смо стара грађанска породица, с традицијом дужом од двеста година. Надимак Славуј добио је деда Душан, јер је чувао јато славуја који су слободно летели по кафани. Држали смо кафану и биоскоп и били најбогатија породица у граду. Мој отац је филмску делатност наследио од деде. Када је стигао филм „Помпеја у пламену”, он је узео пепео из шпорета, поређао у кесе и дао дечацима да носе по граду и да вичу да је то пепео из Помпеје. Друга занимљивост везана је за пећ бубњару у коју је стављао упаљену свећу, закамуфлирану црвеним папиром, тако да се стицао утисак да пећ гори. Гледаоцима је било хладно, али су повремено гледали у пећ и говорили – бубњи, бубњи, стоплиће се. Једино банкар Граочанкић није ишао у биоскоп „Славуј” и причао је по чаршији: „Само ја не идем у биоскоп Славуј”. Драги Славуј узме магаре, на њега стави таблу са написом „Само ја не идем у биоскоп Славуј” и плати Циганче да по цео дан шета магаре испред Граочанкићеве банке – подсећа Љиљана.

Новинар и хроничар Лесковца Сава Димитријевић, у књизи „Бубњара из Славујев биоскоп”, пише да је оснивач биоскопа „Славуј” Душан Станковић, 1933. године у Лесковац довео једну младу глумицу, а после је одвео у Француску на школовање. Та глумица постала је чувена као Ита Рина. Кафана, односно биоскоп, били су у Улици војводе Путника, данас Светозара Марковића, недалеко од болнице. Биоскоп и кафану наследио је његов син Драгутин Драги Станковић који је за сваки филм правио рекламу. Кад је приказиван филм о Франкенштајну, донео је у биоскоп мртвачки сандук и ставио у њега живог човека. Кад се на филму из ковчега појавио вампир, човек је искочио из сандука, публика се испрепадала и почела да бежи. Бежања и цвиљења било је и када је са платна према публици „кренуо” воз, а кад је приказиван филм о бомбардовању, Драги је скакао по тавану с којег је на публику падао малтер.

Драги Славуј је у неколико наврата хапшен, био је у нацистичком логору у Маутхаузену, после рата робијао је у Нишу, а 1948. године национализована му је кафана, инвентар, биоскоп и сав намештај у кући. Умро је 1956. године. Последњи филм у биоскопу „Славуј” приказан је 25. априла 1948. године, а већ 2. маја отворен је нови државни биоскоп у којем су одржане само четири пројекције. Решењем Завода за заштиту споменика културе у Нишу, зграда биоскопа је од 1996. године под заштитом државе, а пре три месеца враћена је породици.