Порекло насиља

Ово је Балкан, седимо на бурету барута, а умире се из много бесмислених разлога. Да, то су стереотипи, али још важе. Наше друштво се пред самим собом правда ужасима који су нас дефинитивно променили, и општим послератним синдромом који све своје трауме доноси из деведесетих година прошлога века. Али, време за таква оправдања коначно је истекло.

Нишки пример је нека врста колективног поимања, и тешке јавне опомене како више не може да се чека. Убице у Србији су све млађи и све бруталнији људи. Дечаци, такорећи, који се у овдашњем суноврату вредносног система доказују страшним злочинима и одсуством сваког кајања.

Ниш је устао у намери да објасни властима како је у Србији угрожено право на живот, да је опасно ходати улицама, седети било где, боравити у кући или ван ње, гледати око себе, бити бољи од других. Студент медицине убијен је само због тога што га убица није подносио. Сасвим једноставна дијагноза умирања друштва. Изгледа у исто време да је то и његова резигнирана еутаназија, одрицање од спокоја и мирног, радосног живота, без наде у делотворну акцију посустале државе. Без икакве наде.

Челници власти у оставци боре се за гласове, обећавајући само оно што су већ толико пута обећали. Али, укидање насиља не. Насиље и власт увек су повезани на неки тајанствен, перверзан начин, и читава та бесконачна мелодрама почиње и окончава се у затвореном кругу, том чаробном месту за дирљиви загрљај државе и подземља.

Ниш није имао шефа полиције више година, тамо су исто толико махнитали распуштени жандари. Из МУП-а су долазила углавном несувисла саопштења. Логика легитимне државе у потпуном је нескладу са очекиваним животним спокојем. У Нишу, на пример, граду који је иначе скројен да буде миран и да се у њему ужива. А постао је центар страха, место у коме су најгори успоставили уличну и подземну власт. И све је теже направити добру разлику између насилника и снага задужених за ред.

Србија још није у стању да се избори са убилачким и сваким другим насиљем. Препознавање и едукација латентних убица јесте бескрајно дуг процес. Он је неизбежан, али никада није започет. Породица, школа, полиција, правосуђе. Рецимо, да идемо тим редом. То је овлашни кроки спирале насиља. Идеални амбијент за масовни социјални рад, при чему школе постају центри за обуку и поуздање негованих силеџија у своју снагу и недодирљивост. Професор који одржи све часове без батина имао је успешан дан.

Али, то је само почетак проблема чији се крај и не назире. Све што се одвија на нивоу бруталног насиља и убистава разрешава се у области правосуђа и правде. Тачније, не разрешава се. Тај систем је у Србији „реформисан“ неколико пута, али мало је наде за српског слугу Јернеја. Министар правде у оставци лично је „зачуђен“ неким судским одлукама. Убице чији су злочини доказани излазе на слободу из разлога који се у образложењима наводе као „процедурални“. Ослобођен је и Брацика Кертес, његово је велико дело давно застарело.

Некадашњи шеф београдске полиције рекао ми је пре око годину дана, да Београдом слободно шета бар стотинак неосуђених убица. Никада нису били под истрагом, нити ће бити. Можда због тога што нико не жели да „чачка“ по њиховој, али и својој прошлости.

Тај податак резултат је личног сазнања и ветеранске полицијске процене. Надајмо се да их је мање, али таква самоутеха нема значаја. Ипак, без доброг правосуђа, протестно ћутање грађана Ниша и Новог Сада биће узалудно.

Уз садашњу дистрибуцију правде, Србија се нашла скоро на рубу цивилизације. Да би се изашло из мрачног круга, ваља хитно завршити посао који је годинама ургентан. Tо је расплет афере „Индекс“, а она је заташкана управо на кључном месту. Дакле, колико у српском правосуђу има часних судија који су куповали испите или дипломе? Ако такви доносе деликатне судске одлуке оне су инвалидне из два разлога: због неспособности и неукости, и хроничне корупције. Хипотетички, може ли судија да пресуди професору који је судији продао испит? Ова је дилема неотклоњиви узрок свеопште стрепње и тешки терет за саме темеље правосуђа.

Тај проблем је за Србију етички неподношљив и без његовог решавања нема реформе. Нема ничега! Због тога су незнање и корупција на истим позицијама. Дефилеи убица по српским булеварима и затвори пуни ситних преступника, резултат су стручне и моралне, пре свега вредносне инверзије и суноврата струке у хаотичном, партијском српском правосуђу.

Пред тим сазнањем и добар полицијски посао постаје безвредан, потрошна роба за маркетиншко весеље њених челника.

Наравно да нема довољно доброг модела који би потпуно отклонио насиље. Али, мора бити укинута системска ирационалност државе која га стимулише. Од великих речи, неостваривих обећања, прибирања гласова за опстанак на власти или повратка у њу, слабо се назиру, или се уопште не виде услови за живот и разлози за смрт у Србији.