Традиција је степен цивилизације

Академик и књижевник Дејан Медаковић 7. јула прославио је 85. рођендан. Била је то прилика да буде обележено и 20 година обновљеног рада Вукове задужбине, на чијем је челу Медаковић од 1991. године. Новосадска издавачка кућа "Прометеј", поводом 85 рођендана, обновила је издање чувеног Медаковићевог прозног петокњижја "Ефемерис, хроника једне породице", обогаћено вредним породичним фотографијама.

Пребогато животно и научно искуство Дејана Медаковића један недељни разговор може само да начне. Подсетимо на његове функције професора историје уметности и декана Филозофског факултета у пензији, члана савета Матице српске, члана аустријског Друштва за проучавање 19. века, генералног секретара, а затим председника САНУ од 1999. до 2003. године. Академик Медаковић редовни је члан научног друштва Leibnic Societe у  Берлину и редовни је члан Европске академије наука са седиштем у Салцбургу. Аутор је низа студија и прилога из историје уметности, добитник многих признања. Предавања је држао на европским универзитетима и академијама наука. Ускоро ће из штампе изаћи пета књига прича Дејана Медаковића у карловачком "Каиросу", а до Београдског сајма књига у новосадском "Прометеју" биће објављена велика Медаковићева монографија "Света гора фрушкогорска".

Читава Ваша делатност као научника и књижевника усмерена је против заборава. Да ли је однос према традицији уједно и однос према моралности?

Увек сам заступао мишљење да прошлост није нешто што вуче назад, јер би то био ретроградни поглед на живот. Традиција значи степен цивилизације, а векови који пролазе рашчишћавају ту огромну количину наслеђа и из њега ваде оно што је  стваралачко, што подстиче и даје унутрашњу снагу. Један народ требало би да буде поносан на то што су његови преци стварали дела трајне вредности. Немањићка држава имала је ту стваралачку димензију: Стефан Немања је ујединио Рашку и Зету, две историјским збивањима раздвојене целине српског народа. Јавно сам рекао, на расправи о одвајању Црне Горе, да је трагично да црногорски сепаратисти поништавају векове које је по државној идеји створио Стефан Немања. При том, нико не негира дукљанску традицију, нити чињеницу да је то фаза развитка Црне Горе. Међутим, они у том безумљу поништавају токове сопствене историје и враћају је на полазне тачке.

Много сте писали о разуђеном духовном простору Срба, кроз историју: о Србима у Бечу, Трсту, Загребу, Сент Андреји. Да ли Срби данас разумеју свој духовни простор и време у којем живе?

Наше расејање је резултат губитка средњовековне државе. Она је била јака и са великим претензијама Душановог царства и византијског наслеђа. Срби од 15. века и пада Смедерева, од свог обездржављења, постају миграциони народ. Ми се ни данас нисмо још консолидовали, јер из неких крајева где смо били фактор, као у Хрватској, морали смо да бежимо. Заваравања су да је тамо повратак могућ. То су игре за иностранство и такозвану демократију. Срби тамо више немају материјалну базу са опстанак. Јер, Хрватска је испунила оно што је био њен вековни идеал, а то је етнички чиста држава. Извињење господина Тадића у Хрватској је протумачено као признање кривице, а нико се није сетио да постави питање геноцида од 1941. до 1945. године. Ко ће се извинити Србима за милион убијених људи? Није случајно што Тито ниједанпут није био у Јасеновцу. Та истина потиснута је у име братства и јединства, а злочин геноцида гурнут је под тепих.

Посветили сте доста текстова Првом српском устанку као почетку стварања модерне српске државе. Тај процес, међутим, још није завршен.

Процес стварања модерне српске државе није докрајчен. Он је кулминирао признањем на Берлинском конгресу 1878. године. Ту су створене чак две српске државе, Црна Гора и Србија, али није се стигло да се до краја све то профилира, да се реше кључна питања егзистенције нације, демократије, монархије, диктатуре… Све је остало у процесу, а онда се цела прича додатно закомпликовала стварањем Југославије. Тада је требало обавити ревизију српских захтева и сновиђења. Међутим, то је пропуштено, иако смо баш у то време били у "тренду", имали смо подршку и симпатије света. Улетели смо у модерна времена без правог система вредности и сада плаћамо тај цех неурађеног посла.

Дуго сте били први човек САНУ. Како сада видите њен положај у друштву?

У тешким временима био сам генерални секретар Академије, а онда сам у најгоре време био и њен председник. Залагао сам се за начела да се Академија не ангажује у дневној политици, већ искључиво у великим и кризним ситуацијама нације, када се очекује глас врхунске институције. То начело сам спроводио у својим безбројним оглашавањима. Сматрао сам да Академија нема право да прећути нешто, поготову ако је у питању прогон српског народа, српски језик… Сада сам ушао у јавну полемику поводом неоглашавања Академије пред чињеницом онога што се дешава око отимачине наше територије на Косову. Горка разочарања сам доживео од ближих сарадника и пријатеља, тако да сам се удаљио од  Академије.

Говорили сте и да Меморандум сам по себи није био такво зло каквим је проглашен у нашој јавности?

Писао сам доста о томе и на Западу. Меморандум је био покушај да се формулише оно што може да доведе до распада Југославије. Нису се могли Брионским уставом задовољити други народи на штету српског народа. Политика задовољавања жеља Словенаца и Хрвата завршила се одузимањем основних права српском народу који није у Србији, права која је имао још у 19. веку, у феудалном хрватском Сабору. Да подсетим: Срба је у је Хрватској било у Брозово време 14 одсто, а у Туђманово време било их  је 2,5 одсто. Све смо ми то прорекли, али ове несрећне србијанске владе нису имале снаге нити храбрости да одбране своју Академију, него су се укључиле у неправедну кампању. Академија је све то морала да издржи.

Како Вукова задужбина чува сећање на српског просветитеља?

Имамо много разлога да подсећамо на Вукове поруке, од којих многе нису остварене. Па, већ су се на језику правиле грешке и склапани су компромиси који нису научно засновани. Ради политичког мира, пристало се на његово преименовање у српско-хрватски. Нажалост, и велики је Ђура Даничић пристао на то. А Вукове песме зову се Српске народне пјесме, а не српско-хрватске.

Међутим, Вукова задужбина нема политичке идеале. Ми смо небуџетско друштво, морамо да стварамо паре и да се ослањамо на спонзоре. Оно што нам се не може забранити јесте ширење духовног простора, у складу са ширењем етничког простора. За нас целину чини и Србин са Новог Зеланда и Србин из Аустралије. Једина и права веза је језик.

Да ли још пишете дневник?

Да. Скоро сваког дана. Записујем своја запажања, сумње, праћење дневног живота, а не заборављам ни себе у целом том вртлогу. Пету књигу дневника сам предао, међутим, објављивање је застало и књига стоји у београдском Заводу за уџбенике већ пола године.

Да ли сте још заљубљени у Београд?

Јесам. Београд ће остати моја љубав, иако то није онај град који памтим и у који сам дошао 1941. године. Много тога промењено је и унакажено. Превелики је број људи који немају никакве везе са Београдом и који су Београд прихватили као своју административну обавезу.

Како у Србији и Београду видите живот младих људи?

Више од 35 година дружио сам се са младима и мислим да су млади наш највреднији потенцијал. Они су данас доведени у ситуацију да држава, уместо да гради будућност на младима и њиховим правим вредностима, не може да одговори на њихове таленте, хтења и заносе. Младима је данас преостало да се преквалификују како би нашли било какво запослење. И то никога не боли. Затварање перспективе пред младима је национална катастрофа и они незаустављиво одлазе из Србије.

Тешко је наћи радно место, незапосленост је велика…

Рекао бих и: тешко је да се до тих радних места пробију људи од вредности. Рецимо, посао у државним службама могу добити као партијски људи, као они који припадају партијском вишку. Ја их зовем "сапутници партије", углавном из бивших режима, ватрени комунисти. Они данас опет пливају, то су "брионска деца" која су врло добро прошла у низу јавних служби. А многи људи од знања су потиснути јер нису страначки опредељени.

И зато ће млади, из личног протеста, стиснути свој бол због тога што их је отаџбина пустила низ реку и отићи ће и не знајући у шта иду. Омладина не може да живи без одређених идеала; свака генерација има своју "тачку топљења". Она стартује са једном температуром, а живот чини да се губе првобитни заноси.

Сада Вам излази пета књига прича у карловачком

Да, кроз приче испољавам интересовања за судбине најразличитијих људи и за карловачке мотиве. Ту су ликови из моје младости, жена, пештански ђак и сликарка, са којом у једној причи водим разговоре, затим  књижар из Сремских Карловаца, руски заробљеник, који је препешачио до Владивостока све време носећи виолину за коју је веровао да је "страдиваријус". А да би се вратио кући, ту је виолину продао, до краја верујући у њену вредност.

--------------------------------------------------------------------------

Глобалисти и ову Србију сматрају превеликом

Како тумачите чињеницу да је у доба општег уједињења Европе западни Балкан потпуно распарчан?

И то, исто, неприродне смернице које се уклапају у политичко начело глобалистичког света: а оно је тежња ка уједињењу кроз разбијање већих целина. Није тајна да је Коминтерна два пута доносила одлуку о томе да је Југославија тамница народа и да је као такву треба разорити. Значи, сви комунисти света су два пута прихватили становиште да је, као већински, српски народ хегемонистички. Па и Мадлен Олбрајт је усред Кремља рекла Јељцину да има превелику државу! Разбија се, дакле, у име глобализма и у име тога да све постане једна целина са једним центром моћи који ће владати светом. Све друго биће у неоколонијалном односу. Глобалисти и ову Србију сматрају превеликом. Онда упадају у контрадикције, праве Косово као нову државу која је већ комплетно окупирана. Сутра ће дати дозволу да се споје Косово и Албанија; она је већ "касирана", неће ту бити великих изненађења.

--------------------------------------------------------------------------

Аутомобил краља Александра

У "Ефемерису" сте испричали дирљиву причу о судбини аутомобила у којем је краљ Александар убијен у Марсељу. Својеврсна метафора?

То је метафора првога реда. Тај аутомобил био је транспортер ресторана војске Југославије и завршио је на отпаду код Небојшине куле. А тај ауто сачували су Немци и за време Другог светског рата био је у Војном музеју. Ни дирнули га нису.