Молитва за Јованину земљу

Нашла се као једина Српкиња у кругу од 50 миља у једном селу на Флориди баш када је почело бомбардовање њене отаџбине. Плакала је, није имала вести о својима, никакав интернет, нити телефонске везе које су биле у прекиду, а њени нови домаћини, свештеници Пентекосне цркве, необјашњиво су се радовали што је почео обрачун са неваљалим Србима. Одлазећи у цркву недељом чула је позив локалног пароха на молитву за америчке војнике. Подигла је руку, представила се и апеловала на своје нове суграђане да се моле и за њен народ. Од тада у овом малом месту сви су на Србију гледали као на "Јованину земљу" и сваке недеље се молили за њен народ.

Београђанка Јована Ружичић, некадашњи гимназијалац "Светог Саве", матурант америчке гимназије на Флориди, студент новинарства на Универзитету Мичиген и магистар односа са јавношћу, није ни слутила као 18-годишња девојчица како помирљивост и добронамерни позиви могу да буду ефикасни у менаџерском послу. Још пре него што је постала пи-ар менаџер у невладиној организацији "Enviromental Working Group" у Вашингтону знала је да се добар резултат у јавности постиже неочекиваним потезима.

– Патећи као и сав наш свет у дијаспори током бомбардовања видела сам на ТВ мајку која је причала о својим синовима, пилотима америчких бомбардера, са приметним сузама у очима. Рекла сам себи да морам да позовем ту жену. Дошла сам до њеног телефона, јавила јој се и ступила у контакт с њеним супругом. Мајка америчких пилота отишла је у цркву. Представила сам се, рекла зашто сам се јавила и напоменула да саосећам са патњом његове породице, додајући да тамо негде на Балкану на други начин пати и моја породица, родитељи, бака, моји пријатељи. С друге стране жице чула сам само ридање. Пожелео ми је срећу и никада се више нисмо чули – вели Јована.

Њене колеге, сарадници и претпостављени предусретљиви су према њој, јер су много тога научили и чули о Србији. Јована их води на наше концерте, фестивале и дружења, тако да је постала нека врста дежурног српског пи-ара коме се обраћају кад год је нешто занимљиво или спорно у вези са Србијом. То је, каже, могуће јер су то дивни људи који никада ништа ружно нису рекли о Србима.

– У медијском судару са светом показали смо недостатак елементарне стратегије. Далеко до тога да мислим да су Срби анђели, али ипак оно што је нама приписано резултат је управо неадекватног медијског парирања нашој сатанизацији у светским медијима. Мислим да данас у својој стратегији наступа у медијима Србија мора да мења курс. Корисније је изграђивати имиџ Србије као земље у којој се лепо живи, у неким аспектима много боље него у Америци, док прича о Албанцима као терористима више не "држи воду" и не даје ефекте ма шта ми о томе мислили и какве аргументе имали. Морамо да сугеришемо свету да смо у суштини једна демократска земља, да смо спремни да се мењамо – истиче она, разрађујући идеју о презентацији српске уметности на светским културним догађајима, маркирању Београда као туристичког драгуља за провод, коришћењу туристичких потенцијала Србије за што целовитији приказ наше земље у свету, а не само што се тиче политичких ствари.

И док је била менаџер у студентском дому и асистент директорке другог студентског хостела, од чега је плаћала школарину, па чак и када је чувала двадесетак малишана, или конобарисала, Јована је увек причала другима о својој отаџбини. Као јединог страног студента на колеџу држали су је "као мало воде на длану", а она је то користила да им каже понешто лепо из свог завичаја – Београда. Увек јој је, вели, драго да му се врати, мада је критична према неким појавама, смета јој сувише злоупотребе женског тела на билбордима по граду, неукус млађих суграђанки у шминкању и облачењу, али воли да изађе и осети дух града. Као што је и у Вашингтону нашла себе, настојећи да и тамо, далеко од куће, створи круг пријатеља са којима излази, опушта се и дели и радости и разочарања.

–У Америци се много људи зна, али се мало људи стварно упозна – примећује. 

Као и многи њени вршњаци и Јована Ружичић из Вашингтона размишља да се врати у Србију. Жели да тамо проведе још неколико година, сакупи знање и искуство, а онда дође овде и помогне Србији.