Село без свадби и крштења

Шабац – На први поглед, Мачвански Причиновић изгледа као село имућних људи. Већина кућа је на спрат, дворишта уређена, трава у њима покошена. На улазу у село поглед привлаче велелепне куће са каменим и уникатним гвозденим оградама. То је насеље овдашњих Рома који су масовно отишли у Беч на рад, па све што су тамо зарадили уложили у куће. Тек у понекој су прозори отворени, остале замандаљене чекају по годину дана на власнике који само у време одмора дођу. Од њих 500, готово сви радно способни живе и раде у иностранству.

Како каже председник месне заједнице Милета Берић, у селу са 2.000 становника ове године је сахрањено десеторо мештана а родило се само једно дете, док је у први разред уписано само осморо ђака. Каже да су у селу све ређе свадбе и крштења, а питање је када ће се око стотину сеоских момака оженити. Сви некако гледају да се дочепају града, јер од пољопривреде нема много користи. Мачванска земља је плодна, људи вредни, навикли да раде од јутра до мрака, па опет немају неку велику корист од свега.

Петар Берић ушао је већ у седму деценију живота, навикао је на рад, помаже му и син, од чега нема користи.

– Ове године сам посејао хектар купуса. Цена је била багателна, а што је најгоре, у наша села нико није долазио да купи купус. Ни на пијацама ни кванташима га нико није хтео. Заорао сам пола хектара. Сви мисле како у селу живе богати људи, а заборављају да је просечан посед око четири хектара. Први пут после 20 година купљен је само један нов трактор и 10 половних. Знам многе домаћине који у време сезонских радова иду у Београд да раде на градилиштима као помоћни радници како би зарадили који динар да уложе у пољопривреду – каже нам Берић.

Мештани овог села кажу да се њихова прича односи на скоро свако село у Мачви. Нигде није ни боље ни горе и да су покушавали на разне начине да се довијају и погоде на чему могу да зараде. Сећају се дана када су предавали бикове и свиње откупљивачима и кланицама, па месецима чекали на свој новац, неки им никада нису платили.

– Мени су остали дужни пре неколико година око 100.000 динара. Око 300 сељака Мачве тужило је разноразне откупљиваче и поред судских пресуда нису добили ни динара. Нама треба закон о откупу, који ће нас заштитити – предлаже Петар.

Мештани овог села су се организовали да уреде село, уклоне дивље депоније, поправе и асфалтирају путеве, уреде гробља, промене кров и прозоре на згради сеоског дома, обнове цркву.

Иако је кроз село прошао градски водовод са могућношћу да се прикључи 170 домаћинстава, градску воду користи само њих 17.

– Остали нису имали да плате 450 евра колико је коштао прикључак. То је за наше мештане било превише, а многима је било скупо и да плате потрошњу воде – каже Милета Берић.