Ко пуца из празног топа

Ни након пет година од полемике коју сам на страницама „Политике” водио са писцем Владимиром Кецмановићем о његовом роману „Топ је био врео”, млади писац не може да заборави критичке опаске које сам том роману упутио. И тада су његови одговори на те опаске били бахати, ванкњижевни, ниподаштавајући у односу на моју личност.

У интервјуу који је дао „Политици” 22. фебруара ове године, љут што му је редитељ филма избацио управо онај део из романа који сам својевремено  извргао књижевној (али да будем до краја поштен – и моралној!) критици, свој бес опет искаљује на мени, то јест на тамо „неком Мартинову”, како каже, и још додаје „самозваном ’херменеутичару’ из Панчева”. Да се Кецмановић само мало потрудио, да је „изгуглао” моју маленкост, видео би да пишем књижевну критику и да сам годинама (чак дванаест) био један од уредника у релевантном књижевном часопису.

Да је имао само мало времена и стрпљења, сазнао би такође понешто и о мојим светоназорима, мојим ванкњижевним активностима, пре свега онима током деведесетих када сам се жестоко и бескомпромисно борио против оних који су у моје (наше, српско) име нападали друге и рушили туђе градове. Сазнао би такође и да редитељ филма по његовом роману (кога тако жестоко сада напада) није могао „отићи  у Панчево”, ваљда по савет који бих му ја тобоже дао, шта ли (каква бестидна али и лоша фигура од стране младог писца чак и кад је дата у једном новинском интервјуу!), и то најмање из два разлога: прво, Панчево јесте мој родни град, али већ двадесет пет година живим у Београду; то му јеуосталом  могао рећи и неко од његових панчевачких пријатеља, можда баш његов земљак, иначе „натурализовани” Панчевац, кога је (уз једног историчара десничарске и јако изражене националне оријентације) очајнички позвао у помоћ у поменутој полемици из 2008, тако да је било онако баш кецмановићевски „поштено”: тројица на једнога! И друго, још важније, није у мом „менталном склопу” да другима делим савете било које врсте. Опаске дајем само делима људи, моје критике никада нису adhominem, као Кецмановићеве, већper argumentum.

И управо разложна књижевно-критичка аргументација јесте оно што Кецмановићу јако смета. Спочитао сам му да је не само морално него управо књижевно неодрживо да српски дечак из опсађеног Сарајева, коме су Караџићеви злочинци обесним испаљивањима граната са околних брда убили и оца и мајку, разрушили стан, а он био принуђен да спасава свој живот код једне муслиманске породице која га је прихватила.

Дакле, да такав дечак у једном моменту побегне „својима” (додуше, Кецмановићевима та бекства из опкољеног Сарајева „својима” очито нису страна, али добро, нећу ad hominem!) и, што је још невероватније, да „пуца... пуца... пуца” у град.  Тобоже дечак бежи из града који представља смрт и ужас. Сложене су те психолошке противуречности рата и несхватљиве онима који се не разумеју у књижевност (попут тамо „неког Мартинова”), једино их схвата млади писац опседнут лудом амбицијом да постане нови (српски) Ками! Али, ту амбицију му не квари више само „неки Мартинов”, за кога је својевремено бестидно причао по београдској књижевној чаршији (а тај абер, наравно, дошао до мене!) да му је својом негативном критиком у „Политици” „одузео” „Нинову” награду те 2009. године, иако је већ био добио Мешину, него да су се и неки други заверили против нашег младог Камија! На пример, редитељ филма „Топ је био врео”! Или продуцент? Или обојица?

Не, драги мој Кецмановићу, нисмо вам ми охладили топ. Нити „недостатак уметничке храбрости”, како сте се пожалили. Охладило га је логичко промишљање које је побило вашу камијевштину. Које заправо никада није ни било! Била је и остала пука лимоновштина!