„Гребуцкање”

Сећате ли се Кристијана Вулфа? До пре две године био је председник кључне европске државе, Немачке, и уживао подршку најмоћније политичарке Старог континента, Ангеле Меркел.

Можда би тако и остало да се једне вечери није извикао у телефонску секретарицу уредника утицајног „Билда”, таблоида чији је миљеник до тада био, и да није захтевао да вечерњак милионског тиража не објави текст о његовим сумњивим везама с бизнисменима.

То је одлучило његову судбину. Јавно мњење, које га је до тада подржавало, сложило се да он више нема морални ауторитет да остане на положају председника водеће европске силе. На крају је био принуђен да поднесе оставку, јер је „немачкој потребан председник који ужива пуно поверење немачке нације”.

Пре два дана се испоставило да је био у праву када је тврдио да није прекршио ниједан закон. Тужилац није успео да докаже да је Вулф, када је од пријатеља у „Сименсу” затражио помоћ у дистрибуцији филма, продуценту узвраћао за то што му је овај на Октоберфесту платио смештај и бебиситерку у вредности од 750 евра.

Вулф је тако ослобођен оптужбе за злоупотребу утицаја. Али то што није погазио закон неће бити довољно да поврати углед узорног грађанина.

Председник државе био је крив што се огрешио о оно што се у савременој Немачкој сматра моралним кодом. Ако би се изврнула стара пословица, оно што је дозвољено волу не сме бити допуштено Јупитеру. Неком немачком Хансу Милеру, као и српском Петру Петровићу, могло би да се прогледа кроз прсте. Али, први човек било које озбиљне државе не би смео да се „гребуцка” о богате пријатеље који му обезбеђују бесплатна путовања и летовања у својим вилама, да тражи нови модел „аудија” на промотивну вожњу пре него што ће се појавити у продавницама, да добија јефтин кредит од супруге пријатеља-бизнисмена, а потом, кад се за то сазнало, да покушава то покрити новим кредитом са смешном каматом од банке са државним капиталом. У свему томе је ухваћен Вулф.

Бивши немачки председник је морао да оде много пре него што је решено питање његове кривице. Платио је за то што није умео да раздвоји приватно од државног, што није оличавао морал првог међу једнакима.

Интереси најмоћније европске политичарке, о којој влада утисак да је нико не може зауставити у њеним плановима, нису могли забашурити огрешење о етику. Превладао је став да нацију морају водити најбољи, они који су бољи и од грађана, који не умеју само да се „снађу”, колико год то понекад био императив за искусног политичара, него и да представљају морални узор.