Човек који је „савладао” Кустурицу

На београдски Фест са својим најновијим филмом „Обећање”, који је светску премијеру имао јесенас на 70. Венецији, стигао је Патрис Леконт. Филмски редитељ посебног сензибилитета који се не уклапа сасвим у „француски мејнстрим”, најпознатији је по својим филмовима епохе – костимираним драмама, али и по жанровски истраживачком духу који га је водио и до музичких, анимираних па и до (модерног) вестерн филма какав је био, рецимо, „Човек из воза”, са Џонијем Холидејем у главној улози.

Осим филма „Обећање”, Фестова публика је у прилици да у програмима у Кинотеци види и неке од његових предходних филмова, попут: „Дворске сплетке”, „Девојка на мосту”, „Интимни састанци”, али и филма„Удовица из Сан Пјера” (2000) у којем уз искричаву Жилијет Бинош и Данијела Отеја, велику и важну улогу игра и наш редитељ Емир Кустурица.

Осим што је аутор и филмова попут „Тандем”, „Танго”, „Велики војвода” или „Феликс и Лола”, Патрис Леконт (1947) је, дакле, познат и као човек који је „савладао” Емира Кустурицу. Присећајући се тога и одговарајући на питање: Одкуд Кустурица и зашто?– Патрис Леконт у интервјуу за „Политику” каже:

–А зашто не!? Тражио сам нешто другачије, што оригиналније и то сам и добио. Уз ликове које тумаче Жилијет Бинош и Данијел Отеј био ми је потребан трећи лик који је морао да буде негде из вана, као неко чудо које ће код главног женског лика изазвати неку врсту жестоке, готово животињске фасцинације. Кустурицу нисам познавао нити предходно срео, знао сам само како изгледа. Гледао сам његов „Андерграунд” размишљајући о тим чудним, ромбусним ликовима и глумцима у њему, а онда сам поново негде видео Емирову фотографију и пред очима ми се створио бљесак извесности. Позвао сам га, питао сам га да ли би желео да игра и он је прихватио.

А како је то било режирати доминантног Кустурицу? Патрис Леконт ведро оговара: „Заиста једноставно! Нисам од њега тражио да игра улогу, већ да игра, а ако се само играте можете да пружите и двадесет пута више”, док глумачку хемију која се створила између Биношеве и Кустурице објашњава и овако: „Рад са великим бројем глумаца је као када покушавате да подесите сваку виолину у оркестру. Жилијет и Данијел Отеј су глумци различитих сензибилитета. Жилијет је веома страствена, Данијел више интуитиван, па су се на снимању догађала вишеструка понављања њихових заједничких сцена. Са Емиром је ишло глатко. Имао је бесконачно поштовање и стрпљење за Жилијет, чекао је колико је потребно да би се добио кадар који ће бити савршен!”

И у овом, као и у многи другим Леконтовим филмовима (било да су филмови епохе или са савременом тематиком), уочљиво је да велики натурализам иде руку под руку са носталгијом. „Moждa ниje рeч дирeктнo o нoстaлгиjи,aли oнa мaњe вишe ипaк извирe из свeснoг и нeсвeснoг”, одговара Леконт, додајући да избегава да ради филмове који су чврсто смештени у специфичан период и да велики број његових дела не могу у том смислу бити тачно дефинисани.

– Нисaм прeтeрaнo нoстaлгичaн, aли нисaм ни мoдeрaн. Jeднoстaвнo, нисaм нeки вeлики oбoжaвaлaц дaнaшњицe. Укoликo мojи филмoви дoзвoљaвajу публици бeкствo у други свeт, у нeдeфинисaнo врeмe и тако им се омогући даoбрaтe пaжњу вишe нa ликoвe нeгo нa кoнтeкст, тo мe oбaрa с нoгу. Зaистa joш увeк вoлим филм . Вoлим гa кao и прe,aли примeћуjeм дa свe вишe рeспeктуjeм и свe вeћу пaжњу пoсвeћуjeмликoвимa . Moждa зaтo штo oсeћaм дa oни oмoгућaвajу oпипљивиje и дугoрoчниje тeмeљe.

Осим на ликове и њихове односе Леконт велику пажњу поклања визуелности. Визуелно увек има примат над вербалним. У његовим филмовима не говори се много. Тишине са значењем је више него дијалога. „Највећи је изазов направити филм у емоцијама уздржан, али никада хладан, а постизање овог циља није лако”, каже Леконт чији се филм „Обећање”, са којим се после излета у свет анимације („Продавница самоубиства”) вратио костимираној драми, може баш тако описати – емотивно уздржана, а снажна љубавна прича. Као филм чекајуће љубави, настао као слободна адаптација романа Штефана Цвајга, радње смештене у Немачкој, у година пре Великог рата, са енглеским глумцима и на енглеском језику.

Како то да је свој први филм на енглеском језику снимио у Белигији на тему тајне љубави унутар индустијско–буржоаске Немачке, питала сам Леконта а он спремно одговарио: „Најважнији су садржај и контекст, а мање где се снима и на ком језику се снима. Избор Белгије је био мотивисан питањем копродукције, а што се језика тиче на немачком језику који не говорим нисам могао да снимам, на француском нисам желео јер би било смешно с обзиром да је радња филма у Немачкој, а енглески језик је одавно постао универзалан и као такав пригодан и за овај филм”.

Шта га је привукло Цвајговој литератури? Леконт каже да је Цвајг леп и песимистичан писац, који је на љубав суморно одговарао сматрајући да се љубав разблажује са временом. „Желео сам да у мом филму ипак постоји нека нада и да покушам да евоцирам Вима Вендерса који је рекао да ја правим филмове како би свет направио бољим. Нисам сигуран, али је могуће да је Вендерс у праву.”У „Обећању” свет је „поправљен” опстанком љубави упркос забранама, а касније и рата, а у свему томе значајни су и глумачки доприноси Ребеке Хол, Алана Рикмана и Ричарда Мејдена са којима је Леконт остварио врло добру сарадњу.

Патрис Леконт је јуче стигао у Београд како би се поклонио публици после филма „Обећање”, а данас ће се наћи и пред „седмом силом” на конференцији за новинаре у Сава центру. Планиран је и његов сусрет са студентима филма.