Путовање као врста терапије

Аргентински редитељ Сантијаго Лоза испунио је једну од својих животних жеља – да посети Србију и Београд. Та жеља му се остварила у последњи час јер његов филм „Ла Паз”, који је на 42. Фесту приказан у програму „Панорама светског филма”, пројекцијама у нашем главном граду завршава фестивалски живот.

Реч је о мелодрами о младићу Лизу који после лечења у менталној болници креће на пут у потрази за својим местом под сунцем. Пошто га родитељи третирају као дете, он напушта дом, а тражећи смисао свог живота, открива да га испуњава помагање сиромашнима:

– Оваква прича пружила ми је прилику да осликам однос класа у аргентинском друштву. Разлике у нашем друштву су велике, толико велике да је то неисцрпна инспирација за уметност. Само анализом тих разлика можемо да поправимо друштво у којем живимо – сматра Лоза и додаје да никако није желело да се подсмева средњој класи, већ да укаже на проблеме припадника тог друштвеног миљеа.

Редитељ је објаснио да однос средње класе према сиромаштву не може да буде исти као оних који су заиста сиромашни, па му је намера била да покаже ово размимоилажење.

– А путовање је у филму приказано као врста терапије, јер сматрам да свако путовање може да представља неку врсту излечења – закључио је аргентински аутор. 

О разликама, али у Азербејџану, и то између модерног и традиционалног, говори филм „Човек из степе” Шамила Алијева, који се приказује у програму „Европа ван Европе”.

Алијев главни јунак, човек из степе, живи далеко од града, у непосредном контакту с природом, а отац га учи свим правилима оваквог живота. После очеве смрти младић упознаје девојку са села и познанство с њом отвара нов период у његовом животу и представља велики корак у непознато. Ово је драма о напорима човека из степе да ступи у контакт с модерним животом:

– Споредна тема филма јесте борба између оца и сина и сукоб међу њима. Моја иницијална идеја је била да филм говори о односу који се остварује између архаичног света и оног који је прошао кроз процес глобализације. Није реч о супротстављању старог и новог света, већ о контрадикцијама између старијих и млађих становника степе у Азербејџану – објашњава редитељ Шамил Алијев.

Он је додао да се азербејџанска кинематографија убрзано развија, да се годишње реализује око 10 играних филмова, два анимирана целовечерња филма и око 15 документарних филмова и да су њихови филмови све видљивији на светској фестивалској мапи.

И. А.