Мешине реченице одзвањају у мени

Иван Негришорац (1956), песник, романсијер, есејиста, драмски писац, добитник је награде „Меша Селимовић“ за књигу „Камена чтенија“, коју је објавио новосадски „Орфеус”. Предаје теорију књижевности и креативно писање поезије на Филозофском факултету у Новом Саду, председник је Матице српске и Уређивачког одбора „Српске енциклопедије“. Добитник је наших најзначајнијих књижевних награда. 

Коју сте реченицу Меше Селимовића усвојили као путоказ у свом књижевном раду?

Многе Мешине реченице су дуго одзвањале и још одзвањају у мени. Поводом књиге „Камена чтенија“ с разлогом бисмо се могли и морали сетити његовог објашњења муслиманског конвертитства. Он је користио реч отпадништво, јер није могао наћи никакву другу, тачнију реч од ове која је многим  муслиманима и протагонистима комунистичке идеологије изазивала мучнину, а која се данашњим протагонистима глобалистичке идеологије чини политички крајње некоректном. За све облике отпадништва може важити она Мешина алегоријска схема: „Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“ У простору ове алегорије крију се страшни расколи и велике људске несреће. Било би добро да смо нешто научили од историје, па да избегнемо недаће!

Реч је о историјском роману-поеми, који прати судбину Срба од VII века до данашњих дана. Шта може да очекује народ који се стиди „онога што јесте”?

Не може да очекује много, чак ни то да ће опстати у будућности. Опстати могу само они народи који негују високо развијену самосвест, који су способни да се непрестано уздижу, а када падну имају храбрости и чврстине да се са тим отворено суоче. Тренутно највећи проблем за духовно-историјски опстанак српског народа садржан је у томе што се нашем народу намеће модел мишљења по којем управо оно што је разлог за понос (на пример, развијен етос слободе) приказује се као страшна срамота и објективни, праведни разлог за страдање.

Верно, без улепшавања, приказујете нашу историју, која је често била и крвава?

Она је била крвава и непрестано испуњена страшним дилемама и трагичким исходима због које смо ми сами плаћали највећу цену која се може платити. Такав трагизам би код сваког честитог човека изазвао пре свега осећање поштовања, а једино код силника, који од људи око себе хоће да направе најобичније крпе, овакав трагизам изазива бес и жељу да униште не само достојанство, него и физичко биће читавог народа.

С друге стране, умете да похвалите лепоту „Мирослављевог јеванђеља“, и рукописачку вештину дијака Григорија?

Српски народ је од најстаријих времена о којима говоре историјски извори исказивао јасну опредељеност да ствара духовне вредности које превазилазе ниво чисто физичког постојања. На тај начин је он своју стварност чинио духовном у мери која и нас данашње и те како обавезује.

Ваша књига је омаж Његошу – владару и песнику. Шта нам поручујете кроз четири плача Петра II Петровића Његоша?

У свом времену Његош није имао никаквих дилема око основних питања о томе ко смо, шта смо, куда идемо! Зато је он утемељио наш опстанак на песнички узвишен и за потомке обавезујући начин. Данас, међутим, многи настоје да ућуткају не само Његоша и све чланове владарске породице Петровић, него хоће и да обаве страшну истрагу предака како би том истрагом елиминисали најодлучније противнике који нису дали, а и данас не дају, да се историја креира без икакве везе са прошлошћу. Ако то нису допустили у време Османлија, зашто би то допустили у време глобанлија? Када све то Његош данас види, шта му друго преостаје него да пева плачеве због нас оваквих какви смо? Али у његовим плачевима, не заборавимо, понављају се добро познати стихови: „Нека буде борба непрестана“! Његош нас, дакле, својим плачевима подиже много више него што би то могле да учине некакве данашње буднице!

Његошеви потомци више неће да буду Срби, већ црвени Хрвати: стварају нов језик, нову азбуку. Да ли је реч о неповратном процесу?

Његошеви потомци су у том погледу подељени. Они који би да се Његошу одупру, мораће да га сасвим ућуткају, па и да обаве истрагу свега онога што је вековима у Црној Гори постојало. Та група однарођених политичара, идеолога и квазинаучника мора своју делатност заснивати на силним мистификацијама и лажима, те на беспризорном насиљу. Оно што би сваки човек нормалне памети и елементарног достојанства морао учинити јесте да се свему овоме одлучно одупре: нећу пристати да ме лажу, нећу да будем пуки објекат насиља, нећу да ме одвоје од Његоша! Зато са свима онима који у Црној Гори мисле његошевски, треба да очувамо што приснију и ближу комуникацију, а пре свега треба да им помогнемо да преживе ужасно насиље којем су изложени!

Скендер-бег, најмлађи син војводе Ивана Црнојевића, постаје санџак-бег, али је свестан свог порекла. Нама су Срби католици и Срби муслимани постали највећи непријатељи?

Тај мој јунак изговара страшне речи: „Од својих се отпадих, а туђи постао нијесам!“ А кад га смрт позива, она га зове по рођеном имену, Станиша, а не по имену усвојеном присилом. Отпадништво само по себи не би морало да буде проблем, али постаје проблем када тај друштвени слој бива искоришћен за историјске обрачуне са народом из којег су потекли. А тај обрачун, бар овде на Балкану, периодично и неизбежно се јавља. Зато би свима онима који настоје да остваре нове облике отпадништва на време требало рећи шта ће све то у будућности морати да произведе! Креатори отпадништва кад-тад ће затражити најстрашнију цену за исказивање послушности!

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Његошева тестаментарна воља

Описујете и рушење капеле на Ловћену и прављење маузолеја. Хоће ли се Његош икада смирити у својој капели на Ловћену?

Његошу нема мира све док његов, српски народ, а поготово Црногорци, као део српског народа, пролазе таква искушења и страхоте. Његово страдалништво ће се временом само повећавати уколико се буде и даље превиђала његова тестаментарна воља, а излазило се у сусрет вољи оних који су све предузели да и Његош и српски народ што пре нестану са историјске сцене.