Збогом и живели!

Почетком фебруара, тик пред одлазак у Берлин на фестивал,добијам потврду од аташеа за штампу такмичарског француског филма „Волети, пити и певати” („Живот Рајлијев”), да ће бити удовољена моја молба да интервјуишем француског филмског маестра Алена Ренеа. Видела сам филм у којем овај непревазиђени мајстор форме у својој 92. години слави живот и уметност, слави и смрт као саставни део живота, са таквом стваралачком енергијом да му на томе може позавидети сваки младић, а жеља за поновним сусретом са њим удвостручила се.

Нажалост, тик пред интервју заказан за 11. фебруар, добијам обавештење да Рене због великих болова у леђима ипак неће доћи, али и понуду да се сретнем са његовом супругом и дугогодишњом сарадницом, искричавом глумицом Сабин Азема, која у филму опет игра једну од главних улога. Сусрет са њом претворио се у разговор о Ренеу, његовим филмовима, његовим љубавима, његовој посвећености уметности. Сликарству, књижевности, позоришту, музици и надасве филму у који је он све то спајао радујући се креативном чину. „Ево, он стално зове, пита за реакције, радује се, причала ми је Азема, сведочећи и својим очима и осмехом и речима том осећању обожавања Алена Ренеа и као супруга и као уметника и као „шефа” који, како каже, „са таквом нежношћу и суптилношћу ради са глумцима”. Који је увек „инсистирао да филмове гледа на великом филмском платну, коментаришући са љубављу искључиво уочене таленте о којима би сатима после причао, а мање саму причу или квалитет целокупног филма”. У памћење ми се урезала и њена реченица: „Ален никада није говорио о сопственој смрти, а у сваком филму ју је дотицао као тако природну, чак радосну ствар.”

И ето, није прошло много, а великан француског и европског филма неуморни Ален Рене, склопио је очи. Jош од 1948. издвојио се са својим кратким документарним филмовима у покрету француских документариста, да би првим играним филмом „Хирошима, љубави моја” (1959),запалио лучу француског „новог таласа” чији је зачетник (мада се никада није изјашњавао као његов представник). Није му се остварила жеља да присуствује додели берлинских награда „Сребрни медвед– Алфред Бауер” (за филм који отвара нове перспективе) и награде жирија критике Фипресци (за најбољи филм 64. Берлинала).

Током плодне каријере, дуже од шест деценија и посвећене позоришту, филму, али и проучавању романа и стрипова, Ален Рене (на париској филмској школи студирао је монтажу и отуда та његова велика брижност спрам монтажних резова) подарио је свету више од 50 филмова. Осим иновативне „Хирошиме”, ту су још и„Прошле године у Маријенбаду” („Златни лав” у Венецији, 1961),као наративно сложен ауторов трактат о времену, феноменима сећања и заборава и о природи осећања, „Муриел“ са чувеним ренеовским преплитањем прошлости и садашњости, „Рат је завршен”, „Волим те, волим те”, „Мој ујак из Америке”, „Афера Стависки”, „Провидност” (анализа структуре грађанске породице), „Живот је роман”, „Мело”, „Смокинг/Но смокинг”, „Срца” („Приватни страхови на јавним местима”), „Дивље траве”, „Још ништа нисте видели”, „Волети, пити и певати”... И сви они су га одредили као филмског модернисту (био је близак и левичарко-модернистичкој струји писаца и филмских аутора) наклоњеног филмском експерименту у којем се обједињују све друге уметности и отвара широк спектар тема – од историје и политике, уметности и друштва, интимних односа, меланхолије и смрти.

У интервјуу који је за „Политику” дао 2006. године, током 63. Венецијанског фестивала на којем је доминирао филмом „Срца” рађеном према позоришном комаду „Приватни страхови на јавним местима” британског писца Алена Ајкберна (према Ајберновом комаду рађен је и последњи Ренеов филм), остало је забележено и Ренеово анегдотско сећање на 1961. и победнички филм „Прошле године у Маријенбаду”:тренуци када се знојио, потпуно збуњен гласним смехом публике,који је пратио дијалоге током првих четрдесетак минута пројекције.

„Хајде да ово прекинемо, ово је сувише болно – молио сам организаторе, а онда је тишина поштовања почела да расте, на крају аплауз гледалаца и као круна ’Златни лав’. Моја редитељска каријера могла је дефинитивно да се заврши те ноћи.”

А наравно да није. Рене је још дуго, дуго стварао своје драгоцене филмове. Често и уз доста хумора. Увек са много стваралачке ведрине и енергије. Чак и у тренуцима најдубље старости неуморно је радио. Волео, пио и певао! Баш тако.