Боже правде за Адема

Да је наш најбољи офанзивни везни играч Адем Љајић додавао последњи пас или давао по гол-два по утакмици, што често ради у Калчу, наши фудбалери већ би куповали креме за сунчање. Да не изгоре на бразилском сунцу. Да је мали Адем играо за Србију у квалификацијама за Светско првенство у Бразилу, Србија би сада певала химну „Боже правде”, а бивши селектор Синиша Михајловић би – ућутао.

То би била добитна формула. Нарочито ово последње. Али, Адем Љајић није желео да пева химну, а диригент Синиша написао је некакав чудан кодекс по коме се сваки фудбалски репрезентативацпотписом обавезивао да пева „Боже правде”. Мали Бошњак то није желео. Желео је само да игра. Није Адему сметао ни државни грб на дресу, ни име земље коју воли, већ певањехимне–и није желео да објашњава због чега. Нити је имао разлога за то. Уосталом, ни половина министара то не чини, па их не избацују из владе.

Диригент Синиша био је неумољив и репрезентација је остала без играча који нам је суштински недостајао: креатор игре, офанзивни везњак који, после дриблинга, ствара играча више у нападу.

Међутим, није само Синишин певачки патриотизам кривац због Адемовог одстрањивања из тима. Одговорно је и руководство Фудбалског савеза Србије, савећ легендарним Толетом Несмењивим Караџићем на на челу, који је Синиши дозволио да се од селектора претвориу злог члана жирија фудбалског ријалитија „Ја немам таленат, али умем да певам”. Тако се, кроз квалификације, прошетало неколико играча који су се саплитали о своје ноге. Али није било места за Адема, који својим дриблинзима саплиће противничке бекове.

Да ли би савез ћутао и да је Синиша тражио да репрезентативци носе шајкаче? Да свирају фрулу? Или да у нападу играју „моравац”, а у одбрани направе формацију „ужичког кола”?

Зато је Адем парадигма нашег друштва у комеје негативна селекција први члан обичајног законика, овог пута скривена под маском квазипатриотизма. Јер, репрезентацији Србије није недостајао тенор, него Адем Љајић, Бошњак из Санџака! Сувишно је говорити о томе да у тиму није било места ни за тренутно најбољег светског дефанзивног везног играча, звезду Челсија, Немању Матића. Немања је хтео и да пева, али Синиша није хтео ни да га чује.

Зато се не треба чудитишто је баш нови селектор Љубинко Друловић прекршио све подземне певачке кодексе и вратио Адема. И Љубинко је био нежељено дете српског фудбала. Морао је да се докаже у великом свету да би га, као играча и тренера,прихватили у овом нашем комичном микрокосмосу. Зато он боље од икога разуме Адема. Зато ће Љубинко створити моћан тим, без обзира на то што зна да Адем сада игра слабије него пре годину-две. Али, Љубинко зна још нешто – да Адем решава утакмице и када се чини да спава.