Француска бајка за светско тржиште

Већ у првој недељи приказивања у Француској имали смо око милион гледалаца, приказивачка права већ су продата за готово цео свет, па и за Србију, и због тога се радујем што ћу лично присуствовати првом приказивању у Београду, у којем до сада никада нисам био – говорио је недавно у Берлину Кристоф Ганс, редитељ француског блокбастера „Лепотица и звер” који је на 64. Берлиналу био приказан у главном програму ван конкуренције.

 Овај породични филм, универзална бајка о љубави без обзира на разлике између двоје који се воле, сада је на београдском Фесту. На Фесту је и Кристоф Ганс (1960). Редитељ, сценариста и продуцент специјализован за хороре, фантастику и филмске адаптације видео-игара, светску славу стекао је филмом „Пакт са вуковима”, који је постао светски биоскопски хит и најпрофитабилнији француски филм у Америци, где је после на амерички позив снимио и веома успешну адаптацију видео-игрице „Silent Hill”. Окренут узорима попут Карпентера, Линча и Кроненберга, Ганс се рано жанровски одредио, вођен идејом да буде што блискији савременим (младим) биоскопским конзументима, којима нуди филмове са великим комерцијалним потенцијалом, што је у добро уређеној и добро (само)заштићеној француској кинематографији дочекано са великим одобравањем.

„Лепотица и звер” изгледа импресивно, да позавиди Холивуд, јер естетиком неодољиво подсећа на његове производе?

Моја намера је била да направим европски филм, а мој главни избор инспирације било је сликарство 19. века, маниристичке и веома барокне слике француских и европских мајстора сликарске технике. Гледајући њихове слике имате утисак да је то управо онај период који недостаје између класичног сликарства и фотографије. Тако некако сам и замишљао естетику свог филма, између класике и дигиталне естетике.

Сами сте цртали сториборд?

Да, увек радим цртеже кроз које разлажем идеје о филмским сценама, али после мене долазе сјајни стрип-артисти који од тих мојих цртежа направе лепоту. Увек ангажујем и професионалног сликара, који на основу појединих графички дотераних цртежа наслика велике слике како бих добио бољу идеју о колориту и светлости које желим за сваку секвенцу у филму. Зато када дођем на снимање са глумцима пред празним блу-скрином, тачно знам какво ће бити окружење око њих и како ће то изгледати на крају, у сложеном и компјутеризованом процесу постпродукције. Све је у мојој глави.

Није вам проблем да тако снимате филмове, без сценографије и локација?

Није ми тешко да тако радим филм, али наравно све морате веома прецизно припремити унапред, у веома педантном процесу, са људима који знају шта раде, а које ми овде у Европи имамо.

То кошта много?

Филм „Лепотица и звер” коштао је 35 милиона евра, што је диван буџет за европски филм, али изузетно мали у поређењу са оним шта све треба урадити, а да не користим поређење овом врстом филма који се производи у САД. Када ми је продуцент рекао суму којом можемо да располажемо, сео сам и добро размислио шта ми све за те паре и у нашим, европским условима, можемо да урадимо. Када сам подвукао црту, то је значило следеће: филм од 105 минута, хиљаду снимљених кадрова и ниједан више и без импровизације. И све је морало да буде тако, иначе би се буџет распао.

Коштало би много више у Америци?

Неупоредиво више! Данас у Холивуду готово да нема филма који кошта испод 200 милиона долара, што значи да студију треба 600 милиона како би надокнадио све инвестиције и зарадио. Нама је потребно неупоредиво мање, само три милиона зараде на оно што је инвестирано. Зато и мислим да наши филмови имају шансе и да смо ми у стању да се такмичимо са америчким хитовима, па и да повратимо наше франшизе, наше бајке, грчку митологију или приче Жила Верна, и по њима начинимо европске блокбастере. Бржи смо и јефтинији. Када сам најавио екранизацију бајке „Лепотица и звер” Холивуд је одмах објавио да ће истовремено адаптирати две сличне приче, једну коју би режирао Гиљермо дел Торо, а другу коју би радио „Дизни”. Мој филм је већ пред вама и добро зарађује, а њихова два још нису готова. Шанса за велике европске филмове, на европским језицима, ако не у биоскопима САД, постоји на огромном тржишту Азије, Латинске Америке и Европе.

----------------------------------------------

Леа Сејду: Лежерно у сопственој кожи

Леа Сејду (Фото Д. Лакић)

У Гансовој филмској адаптацији познате бајке звер је глумац Венсан Касел, а лепотицу игра млада француска звезда Леа Сејду, коју ће Фестова публика видети и у контроверзном Кешишовом филму „Плаво је најтоплија боја” – „Живот Адел, поглавље 1 и 2”.

 У интервјуу који је недавно за „Политику” дала у Берлину, на констатацију да су гледаоци за кратко време могли да виде њено тело обнажено попут античке скулптуре (у Кешишовом филму), али и одевено у раскошне костиме епохе (Гансов филм), Сејдуова, која је замишљала себе у каријери успешне оперске певачице (школовала је глас), одговорила је: „То само значи да сам довољно научила да изразим саму себе на различите начине, да све више постајем жена која има шта да каже и покаже. Ови филмови се веома разликују, али су и један и други били мој избор. Различити изазови на које сам, мислим, глумачки зрело одговорила и показала да се осећам лежерно у својој кожи.”