Шта ће ми судски тумач да ми каже да сам Симо

Чачак – Подстакнут недавним захтевом возача из Пријепоља Маида Башовића, који је одговарајући пред Прекршајним судом у Чачку захтевао да му се обезбеди тумач за босански језик пошто наводно српски не разуме, Чачанин Симо Стокић (55) одлучио је да се опроба у сличној улози. Хтео је да види како би се он бранио кад би неким случајем учинио саобраћајни прекршај у општини Лопаре код Тузле у БиХ, где је рођен.

– Извршио сам увид у Закон о безбедности саобраћаја на путевима у БиХ („Службени гласник БиХ”, број 6/2006). У 256 чланова тог закона нема ниједне једине речи која није позната лицу које говори српским језиком, па ни мени. Зато је судија у Чачку био у праву када је рекао окривљеном за прекршај: „Господине, изволите се изјаснити, ја познајем босански језик па ћу вам превести све непознате речи са српског на босански” – каже Стокић за „Политику”.

Овај правник годинама ради у Градској управи за урбанизам у Чачку, и после текста у нашем листу, објављеног прошле суботе, заинтересовао се за случајеве у којима странке траже судског тумача за босански језик.

– Реч је о стотинама предмета којима прети апсолутна застарелост због погрешног тумачења норме. Судија из Чачка, приметио сам, ишао је у добром правцу, увидео о чему се ради, али је очигледно усамљен. Па да не би био усамљен, ја му се придружујем – каже Стокић и наводи:

– Најпре, ради се о опште познатој чињеници која се никада не доказује, нити посебно тумачи помоћу тумача босанског на српски језик, да ова два језика уопште нису битно различита. У збиљи, разлике су тако незнатне да су оба потпуно разумљиви за саговорнике који употребљавају један од њих. А затим, овај закључак посебно се односи на „правнички језик” који се претежно на суду примењује.

Саговорник истиче да постоје и неке особености у народном босанском који садржи мноштво турцизама (рецимо у народу неко каже „пут”, а неко „џада”), али ти изрази нису примењени чак ни у службеном босанском језику.

– То што је судија у Чачку рекао у потпуности је у складу са нашим правним системом. Јер, ако судија познаје босански језик, није јасно зашто би био позиван судски тумач. Ради се о језику који није битно различит и потпуно је разумљив за лица која говоре српским. Зар суд ангажује вештака ако му је познато оно о чему треба да се вештачи? Или, треба ли тумач да ми каже да сам ја Симо?

Стокић објашњава и због чега не постоји кршење уставног права на употребу језика и писма ако се окривљеном суди без тумача за босански:

– Они који захтевају тумача за босански врше замену теза. Уместо права на употребу сопственог матерњег језика, што је неспорно и што се свакоме мора омогућити, долази до злоупотребе тог истог права тако што се злонамерно тражи превођење нечега са једнога на други језик што се превести не може, нити има потребе. Смисао уставног права на судског тумача није у томе да се формалноправно обезбеди присуство лица које је овлашћено да буде судски тумач, већ да се суштински омогући суђење које ће бити потпуно разумљиво за окривљеног, без обзира на то како ће се то обезбедити. Дакле, окривљени све време може износити своју одбрану на босанском језику, али нису криви ни држава ни суд ако све судије у Србији у целости разумеју тај језик.

Општи правни принцип, подсећа Стокић, налаже управо суду да спречи злоупотребу или изигравање норме.

– Сматрам да сам доказао да је Закон о безбедности саобраћаја на путевима у БиХ у целости и потпуно разумљив, и као такав није подобан за превођење на српски језик. По мом мишљењу, у свим оваквим случајевима, делиоци правде требало би да саопште окривљеном и његовом пуномоћнику: „Ја разумем босански језик, изволите изнесите одбрану.” Ко хоће нека изнесе, ко неће не мора, и никакво право није ускраћено нити иједан закон прекршен – казао нам је Симо Стокић.