Šta će mi sudski tumač da mi kaže da sam Simo

Čačak – Podstaknut nedavnim zahtevom vozača iz Prijepolja Maida Bašovića, koji je odgovarajući pred Prekršajnim sudom u Čačku zahtevao da mu se obezbedi tumač za bosanski jezik pošto navodno srpski ne razume, Čačanin Simo Stokić (55) odlučio je da se oproba u sličnoj ulozi. Hteo je da vidi kako bi se on branio kad bi nekim slučajem učinio saobraćajni prekršaj u opštini Lopare kod Tuzle u BiH, gde je rođen.

– Izvršio sam uvid u Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u BiH („Službeni glasnik BiH”, broj 6/2006). U 256 članova tog zakona nema nijedne jedine reči koja nije poznata licu koje govori srpskim jezikom, pa ni meni. Zato je sudija u Čačku bio u pravu kada je rekao okrivljenom za prekršaj: „Gospodine, izvolite se izjasniti, ja poznajem bosanski jezik pa ću vam prevesti sve nepoznate reči sa srpskog na bosanski” – kaže Stokić za „Politiku”.

Ovaj pravnik godinama radi u Gradskoj upravi za urbanizam u Čačku, i posle teksta u našem listu, objavljenog prošle subote, zainteresovao se za slučajeve u kojima stranke traže sudskog tumača za bosanski jezik.

– Reč je o stotinama predmeta kojima preti apsolutna zastarelost zbog pogrešnog tumačenja norme. Sudija iz Čačka, primetio sam, išao je u dobrom pravcu, uvideo o čemu se radi, ali je očigledno usamljen. Pa da ne bi bio usamljen, ja mu se pridružujem – kaže Stokić i navodi:

– Najpre, radi se o opšte poznatoj činjenici koja se nikada ne dokazuje, niti posebno tumači pomoću tumača bosanskog na srpski jezik, da ova dva jezika uopšte nisu bitno različita. U zbilji, razlike su tako neznatne da su oba potpuno razumljivi za sagovornike koji upotrebljavaju jedan od njih. A zatim, ovaj zaključak posebno se odnosi na „pravnički jezik” koji se pretežno na sudu primenjuje.

Sagovornik ističe da postoje i neke osobenosti u narodnom bosanskom koji sadrži mnoštvo turcizama (recimo u narodu neko kaže „put”, a neko „džada”), ali ti izrazi nisu primenjeni čak ni u službenom bosanskom jeziku.

– To što je sudija u Čačku rekao u potpunosti je u skladu sa našim pravnim sistemom. Jer, ako sudija poznaje bosanski jezik, nije jasno zašto bi bio pozivan sudski tumač. Radi se o jeziku koji nije bitno različit i potpuno je razumljiv za lica koja govore srpskim. Zar sud angažuje veštaka ako mu je poznato ono o čemu treba da se veštači? Ili, treba li tumač da mi kaže da sam ja Simo?

Stokić objašnjava i zbog čega ne postoji kršenje ustavnog prava na upotrebu jezika i pisma ako se okrivljenom sudi bez tumača za bosanski:

– Oni koji zahtevaju tumača za bosanski vrše zamenu teza. Umesto prava na upotrebu sopstvenog maternjeg jezika, što je nesporno i što se svakome mora omogućiti, dolazi do zloupotrebe tog istog prava tako što se zlonamerno traži prevođenje nečega sa jednoga na drugi jezik što se prevesti ne može, niti ima potrebe. Smisao ustavnog prava na sudskog tumača nije u tome da se formalnopravno obezbedi prisustvo lica koje je ovlašćeno da bude sudski tumač, već da se suštinski omogući suđenje koje će biti potpuno razumljivo za okrivljenog, bez obzira na to kako će se to obezbediti. Dakle, okrivljeni sve vreme može iznositi svoju odbranu na bosanskom jeziku, ali nisu krivi ni država ni sud ako sve sudije u Srbiji u celosti razumeju taj jezik.

Opšti pravni princip, podseća Stokić, nalaže upravo sudu da spreči zloupotrebu ili izigravanje norme.

– Smatram da sam dokazao da je Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u BiH u celosti i potpuno razumljiv, i kao takav nije podoban za prevođenje na srpski jezik. Po mom mišljenju, u svim ovakvim slučajevima, delioci pravde trebalo bi da saopšte okrivljenom i njegovom punomoćniku: „Ja razumem bosanski jezik, izvolite iznesite odbranu.” Ko hoće neka iznese, ko neće ne mora, i nikakvo pravo nije uskraćeno niti ijedan zakon prekršen – kazao nam je Simo Stokić.