Срце ми је остало у Србији

За град у џунгли, Манаус у Амазонији, до сада ни Србија ни свет нису много чули. Али, од овога мундијалског лета биће познати читавој планети.

Манаус, двомилионски град на две реке (Рио Негро и Амазон), остаће запамћен по једном од највеличанственијих стадиона на којима ће фудбалско умеће приказати најпознатији фудбалери данашњице. Ова фудбалска арена се зове Естадио Вивалдо Лима.

Бразилац Педро Самоес, руководилац изградње овог стадиона, радо се одазвао да за „Политику” опише новосаграђено фудбалско царство у срцу џунгле. И одмах је рекао да је његово срце остало у Србији. Јер, од 2002. до 2004. године био је наш „земљак”, живео је и као представник једне бразилске компаније радио у Србији, па је и заволео.

– Упркос раздаљини, трудим се да пратим ваш национални фудбалски тим, одбојку и кошарку, јер често играмо заједно, а када се то деси имам обичај да кажем како навијам 51 одсто за Бразил, а 49 за Србију. Када сам први пут стигао у Београд, видео сам да је српски народ сличан нама Бразилцима. И једни и други превасходно воле спорт и живот!

Светско првенство у фудбалу 2014. одржаће се овога лета у Бразилу у 12 градова на 12 стадиона. Већина стадиона је у потпуности реновирана. Само три су новосаграђена, као Естадио Вивалдо Лима у Манаусу чијим подизањем сте лично руководили. Тај велики посао је скоро завршен. Како изгледа стадион?

– У Манаусу је изграђен потпуно нов стадион и то је посао за који сам задужен. Нови су и спортски објекти у Нати, Кујаба, док су реновирани стадиони у Форталезу, Рецифеу, Салвадору, Бразилији, Рио де Жанеиру, Сао Паулу, Куритиби и Порто Алегру. Градњу стадиона у Манаусу уговорила је амазонијска влада. Радили смо много и недавно је, пре десетак дана, изградња приведена крају. Тачније, завршена је већина посла, 97 одсто. Грађевина стадиона има 83.500 квадратних метара, пет улаза и 44.480 седишта. Стадион је окружен дуплим слојем фасадне мембране са челичном конструкцијом и белом ПТФЕ фасадом. На паркинг може да се смести четири стотине аутомобила. Упечатљив парк уоколо стадиона распростире се на 72.000 квадрата површине.

По чему је посебан нови стадион у Манаусу?

– Сваки нови фудбалски стадион је прича за себе. Најважнија чињеница за ову арену јесте локација: саграђена је усред џунгле и ту можете допутовати само авионом и бродом. Довожење робе и временски услови представљали су велики изазов за градитеље. Стадион прима готово 45.000 гледалаца, а коштао је око 280 милиона америчких долара.

Шта бисте још додали о стадиону као менаџер и као навијач?

– Стадион је једна од најлепших арена у Бразилу, а изазов градње у срцу џунгле пружио нам је прилику да у његовој изградњи активно учествује мноштво инжењера широм света. Кључна тачка остаје чињеница да је ова арена значајна заоставштина светског шампионата у фудбалу у Манаусу.

Шта је важно знати о Манаусу?

– Манаус има 1,8 милиона становника, налази се у срцу џунгле, а његова историја је заиста занимљива. Још 1800. године био је светска престоница природне гуме и тада се веома брзо развијао. Многи су одатле путовали у Европу да се едукују, а потом су научено доносили назад у Манаус. Али, када се производња гуме преселила у Азију, град је, као и читав регион, почео да пропада. Око 1970. влада Бразила одлучила је да у Манаусу уведе слободну трговинску зону. Укинути су и порези за све индустрије које су биле вољне да дођу у Манаус. Данас Манаус има низ познатих индустријских компанија. Уверен сам да су политичка веза између амазонске владе и Бразилије, као и драж џунгле, пружили шансу овом граду да постане познат широм света.

Шта је то што се мора видети у Манаусу?

– Манаус лежи на две реке – Рио Негро, с тамном водом карактеристичном по томе што нијансира Амазон и даје слику сасвим необичног пејзажа. Тачка у којој се реке сусрећу је ушће реке Негро (црна речна кисела вода температуре 28 степени Целзијуса) и реке Солимоес (22 степена). Две реке пре „сусрета” протичу једна поред друге у дужини од пет километара! То је феноменално!

Пре десет година провели сте две године у Београду. Чега се сећате?

– Имам дивне успомене на тај период. Сећам се времена проведеног с бројним пријатељима које сам стекао у Београду. Памтим српски ресторан испред стадиона Црвене звезде, бројне ресторане, Калемегдан, спортске кафиће у којима смо гледали фудбал, Арену, сплавове... И на почетку и на крају списка налазе се моји пријатељи из Србије. Набројаћу бар неке поименце – Пера, Љуба, Драган, Милош… Чувам их у срцу. Као и Србију. А њима, мојим другарима, и свима у Србији поручујем да сачувају љубав према спорту. Не само за Мундијал! И љубав према животу.