Вест за прву

Читалац је пре два дана на насловној страни „Политике” прочитао вест за коју би се, да је прелиставао најугледније светске новине, добро помучио да је пронађе. Реч је о телефонском разговору шефице дипломатије ЕУ Кетрин Ештон и естонског министра спољних послова Урмаса Паета и сумњи да су снајперисте који су пуцали на демонстранте у Кијеву ангажовали опозиционари који су у међувремену преузели власт у Украјини.

Изузимајући „Ал Џазиру”, планетарно значајне новине и телевизије ову информацију су скрајнуле. Вероватно због начина на који је вест „процурела”. „Неко” је снимак разговора поставио на „Јутјуб”.

Не треба, наравно, много памети да се досетимо ко је прислушкивао позив. Али ако је информација тачна – а у овом случају актери нису ни покушали да оспоре аутентичност снимка – медији нису дужни претерано да брину о мотивима оних који су је пласирали. „Политика” је јавила за обрт на Мајдану јер је естонски министар одмах потврдио аутентичност снимка и зато што је то новост значајна за јавност, свеједно да ли иза ње стоји Мосад, КГБ, ФСБ или ЦИА. 

Да је вест од прворазредног значаја, потврдило се јуче када је Ештонова и формално затражила истрагу ЕУ о дешавањима у Кијеву. Али знате ли шта је ту битно? Истрагу је наложила не оног момента када је од Паета сазнала за непријатну вест (разговор је вођен барем седам дана пре него што је доспео у јавност), већ тек пошто је снимак о томе „процурео” на интернет, а затим и у водеће медије.

И још нешто. Јесте ли приметили да је „Њујорк тајмс” јавио како се Ангела Меркел придружила Бараку Обами у осуди Путина речима да руски председник живи „у свом свету”? Информацију је Бела кућа дотурила престижном дневнику, по свој прилици како би се видело да Вашингтон ужива подршку Немачке у спору са Кремљом. А да је Меркелова желела да Путина јавно назове чудаком који живи у паралелном свету, вероватно би то прво казала немачким новинарима, односно немачким грађанима.

Став Американаца према Русији и Украјини свакако не зависи од информација с терена: шта год покаже истрага о снајперистима, симпатије Вашингтона и америчког народа вероватно ће остати уз Мајдан и противнике Јануковича. Али за српску јавност, која је осетила шта значи када медији кривицу за ратна страдања сваљују само на једну страну, која зна за Рачак и Маркале, која је навикла на то да велике силе које јој одлучују о судбини игноришу једне чињенице, а придају значај другима, за ту јавност – то је вест која се не тражи на дну петнаесте стране.