Косовски пут Нагорно-Карабаха

"Нагорно-Карабах би могао само да се радује уколико би српска покрајина Косово добијањем независности постала преседан", изјавио је недавно Бако Сакјан, новоизабрани председник ове енклаве отцепљене од Азербејџана.

Председнички избори у Нагорно-Карабаху, у којем живи око 137.000 душа, углавном јерменског порекла, одржани су прошлог викенда и, како су потврдили посматрачи, прошли су у складу са демократском процедуром. Ипак, главни проблем, међународно признање које овдашње становништво већ годинама са нестрпљењем ишчекује, није се недељним чином ни за педаљ приближило свом решењу.

Подсетимо, Нагорно-Карабах тренутно живи у стању, такозваног, "замрзнутог конфликта" изазваног, између осталог, распадом Совјетског Савеза. Пре деветнаест година (1988) овдашњи већински Јермени одлучили су да се издвоје из Азербејџана и формирају сопствену републику. Децембра 1991. одржан је и референдум о независности који су мањински Азербејџанци листом бојкотовали. Ускоро су почели и масовни оружани сукови два народа у које се уплела и суседна Јерменија, а који су  окончани тек 1994. примирјем које је и данас на снази. Биланс рата био је стравичан: погинуло је око 25.000 људи а на стотине хиљада Азербејџанаца кренуло је у избеглиштво из којег се до данас нису вратили. Решењем проблема Нагорно-Карабаха баве се такозвана Минска група, ОЕБС, САД, Русија и Француска.

Пријатељи у невољи

Пре извесног времена председник Србије Борис Тадић поменуо је управо случај Нагорно-Карабаха као могућу карику у ланцу лоших последица које би свакако уследиле уколико би међународна заједница својевољно прихватила независност Космета без сагласности Србије. Једнако мисли и Сергеј Ознобишчев, директор руског Института за стратешке оцене: "Ма шта покушавали да говоре западни политичари, био би то преседан. Фактички, Европа седи на мини успореног дејства – на тежњама појединих националних мањина, група и територија ка суверенитету."

Сличан је и став Сержа Сарксјана, премијера Јерменије, земље која је директно уплетена у карабашка збивања: "Уколико западне земље гарантују независност српској провинцији Косово, оне неће моћи да избегну да гарантују право на самоопредељење јерменској већини у Нагорно-Карабаху."

У Азербејџану на решење косовског проблема гледају са једнаком пажњом као у Београду. Овде, додуше, иду и корак даље и не искључују чак ни оружани сукоб са Јерменијом уколико Нагорно-Карабах у разумном року не буде враћен матици, а стотинама хиљада избеглица не буде омогућен повратак на огњишта.

Наир Алијев, угледни новинар азербејџанског дневнополитичког листа "Ехо", примећује да се после година ћутања Београд окренуо Нагорно-Карабаху и посредно позвао на праведно и одрживо решење овога проблема чиме су, фактички, подржани и легитимни ставови Бакуа. Ипак, пита се Алијев, није ли то тек "тражење савезника у невољи", пошто је, колико почетком ове године, Србија Јерменији, која под окупацијом држи 20 одсто територије Азербејџана, испоручила велику количину наоружања. Новинар подсећа и на став Русије која као адуте за решавање косовског проблема користи случајеве побуњених грузијских република Абхазије и Јужне Осетије, али не и Нагорно-Карабаха.

Болна решења

Пример побуњене јерменске енклаве у Азербејџану има још једну димензију. Приликом објашњавања овога случаја и његовог поређењу са косовским, европски званичници често дезавуишу сами себе и нехотице откривају велики степен несагласја унутар Уније. Тако Јирген Шмит, један од немачких посматрача на недељним председничким изборима, сматра да примери Нагорно-Карабаха и Космета нису упоредиви пошто је, како каже, Космет део државе (Југославије) која се распала, док се на Нагорно-Карабах не гледа као на део СССР-а (који се, такође, распао) него на део државе која се не распада (Азербејџан). И сам свестан лабавости оваквог тумачења, Шмит на крају ипак признаје да би се косовски преседан свакако судбински одразио на судбину јерменске енклаве.

Из свега наведеног произилази непобитан закључак. Међународна заједница подељена различитим интересима неће наћи снаге да реши проблеме Абхазије, Јужне Осетије, Придњестровља, Нагорно-Карабаха, Косова и Метохије... све док сваки поменути случај мери различитим аршином. А аршини су различити из простог разлога што су и интереси главних светских играча – САД, Русије, Европске уније... – у сваком појединачном случају, у суштини, дубоко супротстављени. Јачањем источних земаља попут Кине, Индије, Ирана... ови интереси се додатно само усложњавају.