Рај у којем ђаволи обитавају

Давно је примећено да човек путује светом у потрази за оним сто му треба, а када се врати кући то и нађе. Јунаци „Седам јесењих прича” Италијана Марија Лугорија (1976), у издању новосадске „Академске књиге”, напуштају своје средине, желећи да избегну судбину, страхове, противречности. У Народној библиотеци, вечерас у 19 часова, о књизи Лигуорија говориће Јован Ћирилов, Биљана Србљановић и аутор.

– За неке моје јунаке свет бива илузија, као и повратак кући, који значи пре свега повратак земљи, природном амбијенту детињства. Ипак, тај исти завичај донекле прогања моје јунаке. У нашим друштвима чини нам се да је готово све спокојно ако не доживимо непријатности. Међутим, насиље, претња, уцена, незадовољство јесу веома опасни, латентни фактори у нашем животу. Моје приче баве се оним што би се могло догодити, али то не значи да сам као аутор ове књиге убеђен да су сви људи пакосни, нити да не умеју да се радују туђем успеху. Чини ми се да осећај правде живи у свести човечанства – каже за наш лист Марио Лигуори који је приче у књизи написао двојезично, на српском и на италијанском.

Лигуори предаје италијански језик на Филозофском факултету и на Академији уметности у Новом Саду, а тренутно припрема докторат о Напуљу у српском путопису од 1851. до 1951. године.

– Од Његоша до Љубомира Ненадовића, од Растка Петровића до Црњанског, велики српски писци трагали су за лепотом у Напуљу и Кампанији. Напуљ је важан град за српску културу, али та веза није досад представљена у правом светлу. Временом се Србија, из претежно економских и географских разлога, зближавала са северном Италијом, што не сме ни у ком случају да умањи значај културних веза са јужном Италијом. Не смемо заборавити да је Његош, највећи песник са Балкана после Хомера, аутор поеме „Полазак Помпеја”, нити занемарити да је Црњански написао „Наполитанци су деца сунца”. У суштини, мој завичај је виђен као идилично место сунца, мора, ведрог неба и безбрижног живота, али и као „рај у којем ђаволи обитавају” – каже аутор.

Марио Лигуори и сам пише путописну прозу, а његове путописе под именом „Снатрења” 2010. објавио је „Службени гласник” из Београда.

– Троугао Скандинавија-Медитеран-Балкан јесте моја лична географија, незаборавни простор мојих снова, јарких боја, унутрашње равнотеже. Моја сећања нека су врста дијалога са судбином и прошлошћу: крајолик Сканије према Естерлену, суботички звоник у магли, укус летњих патлиџана са чоколадом. „Снатрења” у том смислу јесу доказ да је идеализам срца мој покретач, да не живим за срачунати интерес. Реч је о лирској књижевности чија је звезда водиља потреба да се лепота учини важном – истиче Лигуори, писац нежних филиграна.

 На његовој лицној мапи значајно место заузима и Нови Сад...

– Гледам га често са тврђаве, одакле се опажа његова благотворна ширина. У кишном дану подсећа на Њукасл на Тајну, на енглеске и шкотске градове моје прве младости. У сунчаном дану не треба му ништа. Тек онда могу да докучим његову самодовољност – каже Лигуори.

Београд, пак, види као левантински град који малтене несвесно, хаотично, обједињује југ и север, исток и запад.

– Не може сваки град да пружи такве снажне и упечатљиве синтезе. Тога има и у Напуљу, али тамо осећа крупније присуство историје уметности, природних лепота и суровости мрачног сокака. Што се скандинавских градова тиче, у њима је схватање света једноставније, прецизније, прагматичније. Не бих рекао да Скандинавија живи за поезију, што знатно умањује утицај и значење илузија и заблуда у том друштву.