Подземни резервоари гасе жеђ

Зрењанин – Недостатак воде за пиће одавно постоји као планетарни проблем. Или је нема довољно, или је лошег квалитета. У Зрењанину је актуелно ово друго. Већ три године овде је вода из водовода забрањена за пиће и припрему хране, а ова тема, ма колико је гурали под тепих, увек изађе на видело, а посебно за сушних и врелих дана.

Исправност зрењанинске воде је под сумњом из више разлога, а пре три године, санитарни инспектор је забранио њену употребу, јер садржи прекомерну дозу отровног арсена. Ту су и органске материје, будући да се овдашња вода црпи из подземља, са дубине од преко сто метара, у које се некада давно повукло Панонско море, богато флором и фауном. Присутни су и метали од којих течност има жуту боју, али и низ других нежељених елемената.

Интересантно је да прича о снабдевању Зрењанинаца здравом водом увек почиње од захтева за градњу фабрике, а не од помисли да се тражи јефтинији начин којим би грађани дошли до исправне воде. Тако се, већ годинама, праве пројекти и постављају пилот-постројења, све са крајњим циљем да се одабере испоручилац опреме за фабрику, која би коштала најмање 20 милиона евра. Њена градња је ушла и у стратегију развоја општине, као приоритетан задатак. О тој потреби написане су хиљаде страница разних елабората, а фабрика воде је обавезни хит уочи сваких избора.

Форсирање приче

О истој ствари у Зрењанину постоји и другачије мишљење, али о њему се у јавности много мање говори. Оно подразумева да је прекомерна загађеност овдашње воде у ствари – исфорсирана прича. И то највише од политичара и произвођача флашираних вода. Заговорници оваквог става захтевају присебан приступ, нарочито када је реч о решености да се гради скупа фабрика за прераду.

За "Политику" су ову проблематику коментарисали дипломирани инжењери-технолози, доказани стручњаци, који су сада у пензији и далеко од сваке власти и политике. Тако, Ерне Шван сматра да стратешко решавање снабдевања Зрењанина водом за пиће мора узети у обзир воду из Тисе, посебно због све мањих залиха у подземним токовима, које сада грађани троше.

– Када је реч о води за пиће, односно оној из мреже, треба рећи да је садашње стање, у коме се она троши за све, а најмање за пиће и кување – неодрживо. Прецизније речено, очекивање да се квалитетна вода троши у широкој примени, а да не буде скупа, нереално је. Треба имати у виду да постоји већ загађених 290 километара мреже и да би екстраквалитетна вода из водовода подразумевала и њихову замену. Град треба да има посебно мини-постројење које ће давати дневно по пет литара здраве воде за 120.000 становника у општини, а ствар је стручњака да нађу најекономичнију могућност дистрибуције – истиче Шван, дајући као предлог за размишљање употребу овдашње угашене пиваре, чија постројења зврје празна и неискориштена у центру града.

Радослав Максимовић вели да вода није толико загађена да би се градиле скупе фабрике за њено пречишћавање.– Морамо коначно да се помиримо са реалношћу да се у свим великим градовима у свету кроз водовод шаље санитарна вода, а за пиће се користи флаширана. Треба направити мини-постројење за обраду и флаширање воде за коју се локална самоуправа мора побринути да буде доступна свим грађанима. Данас постоје технологије за пречишћавање воде разним смолама до перфекције, али тај процес кошта и он треба да се примењује само за воду која се троши за пиће, а не и за заливање башта, прање аутомобила, купање – наглашава Максимовић.

Технолошка решења

Срђан Каменковић сматра да је, по важности, на првом месту недостатак воде уопште, а онда треба говорити о њеном квалитету, јер кад је има довољно, она данашњом технологијом увек може да се очисти. Овај технолог даје пример немачког града Штутгарта, који се напаја из три извора: Баденског језера, Дунава и подземља. Вода се сакупља код Улма, пречишћава и шаље до Штутгарта, удаљеног на десетине километара.

– Тако би вода из Тисе, само филтрирана, могла да буде доведена до садашњих природних резервоара и бунара у којима би се мешала с подземним резервама и одатле слала кроз постојећа постројења и водоводну мрежу до потрошача. Квалитет воде би несумњиво био задовољавајући, а сам арсен, који се данас помиње као највећа мана овдашње воде, био би разблажен и присутан у количинама које дозвољавају светски стандарди – вели Каменковић.