Украјина на Блиском истоку

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Сувише је рано проценити глобалне ефекте кримске кризе, али док Запад покушава да пронађе одговарајући одговор и редефинише политику према Москви, блискоисточни аналитичари се слажу да ће њихов дуел додатно искомпликовати ионако сложену ситуацију у региону.

„Разлике између Вашингтона и Москве постају све отвореније, што реално прети да земље Блиског истока укључи у европске политичке и економске битке и додатно отежа било какав пут ка миру у Сирији”, каже ми амбасадор једне земље чланице ЕУ у Каиру.

Сучељавање Запада и Русије у Украјини најдиректније ће се осетити у Сирији, у виду отежавајућег, односно олакшавајућег положаја председника Башара ел Асада и његових ривала – зависно од исхода кризе.

Асад сада будно проучава степен подршке коју је Владимир Путин пружио Виктору Јануковичу. Сиријац је понајвише опстао захваљујући Москви (и Ирану), Украјинац не би толико опстао без руске „братске” помоћи.

Уосталом, и почеци бунта у обе земље били су слични: социјални гнев против неефикасне корумпиране власти тек касније се претворио у националистички, односно секташки сукоб који дели и Сирију и Украјину.

Русији су обе земље изузетно важне. Ако је Украјина последњи бедем одбране од приближавања НАТО-а, Сирија је јужни фронт супротстављања исламистима који прете по Кавказу, последње руско упориште на Блиском истоку и топлом мору Средоземља.

Асадов потенцијал за будућност директно је везан за Путина. Кризом ојачани руски председник озбиљно би оснажио сиријског реиса. Сирија је, уосталом, омогућила озбиљан успон Москве на дипломатској мапи света. Руски ангажман у спречавању војне интервенције Запада фактички је 2013. означио крај пројекта „Пакс американа”, који је Русију искључио из региона још пре 25 година.

Без сагласности Кремља не би било мировних преговора у Женеви, али све је то сада озбиљно угрожено догађајима у Украјини.

„Могао би то да буде последњи ексер на ковчег ’Женеве 2’”, каже амбасадор подразумевајући другу неуспешну рунду међународних мировних преговора чији је циљ прекид трогодишњег грађанског рата у Сирији.

Развој догађаја пажљиво се прати и овде. Широко распрострањен утисак је да је Барак Обама много више посвећен средњој класи Америке него региону света који је најдуже у конфликту.

Савезници му зато пребацују да не успева да сачува доминантну позицију на Блиском истоку стечену после распада СССР-а. То, по аутоматизму, значи да је Путинов положај у региону у последње време значајно ојачан.

Египатска прелазна влада је нерасположена због америчких критика начина обарања исламистичког председника Мухамеда Мурсија. Пошто је Муслиманску браћу прогласила за терористичку организацију и мобилисала се против сунитских терориста на Синају, нова власт се окренула Асаду, који има исте противнике.

Египат је у последње време слао високе делегације за Москву у потрази за руским оружјем и подршком – што је уочљиво удаљавање од САД и финансијских патрона из Залива.

Шеф египатске дипломатије Набил Фахми устеже се да каже ишта поводом кримске кризе, избегавајући да се замери Путину. Можда и због тога што садашњој политичкој елити у Каиру одговара Путинов капиталистички, националистички и неоауторитарни модел управљања.

Иран је по природи ствари ближи Путину и могао би лако да профитира. У случају западних санкција према Русији, Москва би свакако охрабрила руске банке да послују са Техераном. „Гаспром” би могао да се укључи у истраживање иранског гаса. Иран би могао да буде укључен у Шангајски савет за сарадњу.

Турска, одвојена Црним морем од Крима на северу, са Сиријом на југу, противи се руској политици. Не само због подршке Москве режиму у Дамаску већ зато што је директно заинтересована за око два милиона кримских Татара, муслимана.

Израел није пријатељ Русије нити непријатељ Америке, али његова десничарска влада не крије незадовољство Вашингтоном због критика политике насељавања или онога што сматрају недовољном одлучношћу према Сирији и Ирану. Закључили су да речи мало вреде.

Конзервативне краљевине Залива дошле су до сличног закључка. Са Русијом се разилазе око Сирије, али су истовремено забринуте због спремности САД да преговарају са Техераном. Такође се жале на америчко недовољно и неодлучно ангажовање у региону, што доживљавају као „слабост”.

Украјина би могла да донесе заокрет. Унутар Обамине администрације постоје разлике око приступа Сирији. Државни секретар Џон Кери је склонији ескалацији, док су кључни председникови саветници уздржанији.

Продужавање и раст тензије са Путином, погоршање ситуације на сиријском ратишту и појачан притисак блискоисточних савезника САД могли би – уочи Обаминог пута за Ријад крајем месеца – да ојачају аргументе Керијевог табора. Управо тај део Блиског истока види шансу у могућим санкцијама Русији. Уколико на удар Запада доспе „Гаспром”, који Европи обезбеђује 30 одсто природног гаса, Залив би уз помоћ напредне технологије могао да буде алтернатива.

Четири од десет највећих светских произвођача гаса су са Блиског истока или Северне Африке: Катар, Саудијска Арабија, Иран и Алжир. Иако нису прави ривали руском гиганту – а готово је извесно да се Иран не би придружио – поједини експерти тврде да би уз помоћ Норвешке и Холандије могли да попуне дефицит створен евентуалном поступном изолацијом Путина.

У случају појачаног економског притиска Запада на Русију, Башар ел Асад и Али Хамнеи могли би да буду највећи добитници кримске кризе. Као и Турска, чије би црноморско присуство ојачало акције Анкаре у НАТО-у, Вашингтону и Бриселу.